ПДФ Штампа Ел. пошта
vinjeta-ver1

2013. година

 

 

Божићна посланица Српске Православне Цркве >>

 

Распоред богослужења у току Божићних празника

6.јануар (недеља) - БАДЊИ ДАН, оци

Св. литургија ........................................................8:30
Свечано вечерње богослужење са ложењем бадњака
(у наставку народно весеље са традиционалним
послужењем - уз ватромет)....................................16:30

7. јануар (понедељак)

РОЖДЕСТВО ХРИСТОВО - БОЖИЋ

Свечана Литургија са читањем божићне посланице,
на којој се може причестити...................................6:00

8. јануар (уторак) - Сабор Пресвете Богородице -
Други дан Божића


Света Литургија....................................................8:30

9. јануар (среда) - Свети Првомученик и
архиђакон Стефан - Трећи дан Божића


Света Литургија....................................................8:30

13. јануар (недеља) - Оданије Рождества

Света Литургија...................................................8:30
Вечерње богослужење уочи Нове Године..............17:00

14. јануар (понедељак) - Св. Василије Велики -
Нова година


Света Литургија...................................................8:30

МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Бадње Вече

На Бадње Вече 2013. Лета Господњег свечано вечерње богослужење служили су протојереј-ставрофори Душан Пушкар и Мирослав Стикић, протојереј Деливоје Рајак и јереј др Никола М. Гаврић.

После вечерње службе, у пригодној беседа верницима се обратио јереј др Никола М. Гаврић који се у име братства Храма захвалио свима који су својим добровољним прилозима помогли да се навечерје најрадоснијег празника Рођења Господа нашег Исуса Христа и ове године организује на најбољи могући начин – свечано и милом Богу приступачно.

Освештан је бадњак након чега је уследио опход око светог  храма. Затим је у порти храма обављено свечано паљење бадњака а ово вече крунисано је ватрометом који је приложио наш парохијанин Драган. Он је обећао да ће сваке наредне године обезбедити ватромет као прилог нашој цркви. На овој свечаности било је присутно преко 2000 верника. Радост навечерја настављено је уз кувано вино и рибљу чорбу. Свечаност су пропратиле камере телевизије Коперникус канал Свет плус инфо који су направили предивну репортажу и емитовали је исте вечери и сутрадан.

 

Божић

На Божић 2013. Лета господњег свету литургију служили су су протојереји-ставрофори Мирослав Стикић, старешина храма, Душан Пушкар,протојереј Деливоје Рајак и јереј др Никола М. Гаврић.  На Божићном уранку присуствовало је око 300 верника а око 200 се причестило. Појао је црквени мешовити и дечији хор.После Литургије прочитана је посланица Патријарха Српског Господина ИРИНЕЈА .

Богојављење

На Богојављење 2013.године служио је протојереј Деливоје Рајак, парох треће парохије у Сремчици. После Свете Литургије служен је чин великог освећења воде. Присуствовало је више стотина верника. Током целога дана масовно долазили како би узели освећену воду.

 

Joвањдан

На празник Светог Пророка и Претече и Крститеља Господњег Јована служио је Свету Литургију јереј др Никола М. Гаврић, парох прве парохије при Храму Свете Тројице  у Сремчици. Појао је црквени хор и присутних верника било је преко стотину.

Савиндан

И овог лета Господњег прослављен је празник Светог Саве у нашем Светом Храму у Сремчици са великом радошћу, нарочито дечијом. Свету Литургију је служио протојереј-ставрофор Душан Пушкар. Након литургије освештано је славско жито и пререзан је славски колач. Домаћин славе била је госпођа Драгиња Гогић из Сремчице а за идућу годину јавила се госпођа хаџи Јагода која је велики донатор нашег храма.

Деца су рецитовала пригодне рецитације посвећене Светом Сави а као награду добили су пакетиће са слаткишима и играчкама. Пакетиће су обезбедиле наше драге сестре из кола на челу са председницом госпођом Надом. После службе уследила је богата трпеза љубави коју је припремила кума славе наша сестра Драгиња.

Парохијски свештеници прота Деливоје и јереј др Никола на челу са старешином светог храма прото-ставрофор Мирославом посетили су дечији вртић и две основне школе у Сремчици где су пререзали славске колаче и присуствовали богатом културтно - уметничком програму које су приредили ученици са својим наставницима.


 

Канонска посета владике АНДРЕЈА (Ћилерџића)

У Недељу 10. марта 2013.године, служио је свету архијерејску литургију Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Господин АНДРЕЈ, викар Његове Светости.
Његовом преосвештенству саслуживали су:
протојереј- ставрофор Бранко Митровић, архијерејски намесник београдско – посавски;
протојереј- ставрофор Мирослав Стикић, старешина храма;
протојереј Деливоје Рајак, јереј др Никола М. Гаврић и ђакон Саво Топаловић.


 

Владика је у својој архипастирској проповеди појаснио јеванђелску причу и појаснио како треба да чинимо добро једни другима.
На крају беседе Владика је пренео благослов Његове Светости патријарха српског Иринеја.
Ову канонску посету и литургијско сабрање с великим бројем верних улепшало је појање нашег хора што је свети владика похвалио.

 

 

Братски састанак и исповест свештенства архијерејског намесништва београдско-посавског

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 19. априла 2013. године свету Литургију пређеосвећених дарова у цркви Светог Василија Острошког на Бежанијској Коси. Повод литургијског сабрања били су исповест и братски састанак свештенства Архијерејског намесништва београдско-посавског.

Канонска посета владике АТАНАСИЈА (Раките)

У Петак 19. априла 2013. године посетио је наш свети храм Његово Преосвештенство Епископ хвостански Господин АТАНАСИЈЕ (Ракита) викар Патријарха Српског.

На литургији пређеосвећених дарова његовом преосвештенству саслуживали су:протојереј-ставрофор Мирослав Стикић и ћакон Владислав Голић.После службе Преосвећени Владика је беседио верном народу а потом пренео благослов и поздравеЊегове Светости Патријарха Српског Господина ИРИНЕЈА.

Врбица - Лазарева субота

На Лазареву суботу празнује се посебано и врло живописан обичај познат под именом Врбица. Овог дана брало се олистало пруће од врбе. Лазарева субота, односно Врбица, дан је дечје радости. До Другог светског рата, Лазарева субота (Врбица) прослављала се и као школска свечаност. Деца су се, лепо обучена, украшена звончићима, кретала у поворкама и проводила време у игри око извора. Пратећи елементи овог празника имају библијско утемељење (Јн 12). После Лазаревог васкрсавања, Исус Христос улази свечано у Јерусалим, а маса раздраганог света дочекује га свечано; поред осталог, у рукама носе палмове гранчице. Данашње врбове гранчице замена су за палмине. Убране врбове гранчице на Лазареву суботу носиле су се и благосиљале у цркви, па су потом чуване у кућама.

Данас је на овај радосни празник у нашем храму препуном верника служио свету литургију протојереј-ставрофор Душан Пушкар.

На Врбицу, после подне, увек се држала литија изван храма. Сведочанстава ο Врбици имамо већ крајем IV века. У литији су учествовали, као и данас, одрасли и деца носећи у рукама гранчице маслина и палми. У крајевима где нема маслина и палми носе се граничице врбе.

Празнично вечерње са освећењем врбових гранчица служио је протојереј Деливоје Рајак. После освећења гранчица сви свештеници наших парохија и верници са мноштвом дечице узели су учешћа у трократном опходу.

 

Цвети - Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим

 

http://crkvasvetetrojice.com/images/stories/Cveti2013/Cveti%2C%20ulazak%20Hristov%20u%20Jerusalim%2C%20manastir%20Vatoped.jpghttp://crkvasvetetrojice.com/images/stories/Cveti2013/Cveti-ulazak-Hrista-u-Jerusalim_slika_O_852228.jpgСутрадан после последње суботе пред Пасху, Исус пође у Јерусалим. На изласку из Витаније опколи га гомила народа која је све више расла како су се приближавали Јерусалиму. Многи су чули за чуда која је Христос чинио и похрлили су да га виде. У Јерусалим Христос је ујахао на магарету, да би се испунило пророчанство и да би показао како Цар Славе долази скромно а не у царској помпи овога света. Народ је резао гране од палми и бацао на пут, а многи су скидали са себе хаљине и простирали их пред ноге магарету. Ученици и народ, деца испред свих, запевали су: „Осана (спаси, дај среће) Сину Давидову! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев; Осана на висинама!”

Фарисеји су сматрали све ово светогрђем, па су се обратили Господу: „Чујеш ли шта ови говоре!?” А Он им је одговорио речима из Писма: „Зар нисте читали: из уста деце која сисају начинио си себи хвалу”.
Црква овај догађај слави у последњу недељу пред Васкрс, а народ овај празник зове Цвети.

Данас је у нашем светом храму служио свету литургију прота Деливоје Рајак.

 

 

ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК

Четвртак Страсне (Страдалне) седмице, у својој служби сећа се свештеног омивања ногу Aпостола од стране Спаситеља Тајне вечере, одн. установљења Свете тајне Евхаристије, натприродне молитве и предаје Господа Исуса Христа у руке грешника. Оплакујући почетак Господњих страдања, Црква се у исто време мистично радује поводом установљења Свете Евхаристије - тајне Христовог Тела и Крви, тајне Светог Причешћа. Од изречених речи: "Ово чините у мој спомен..." (Лк 22,19; 1 Кор 11,24), па до данас, Света Евхаристија служи се на свим Православним престолима докле Господ поново не дође.

У току вечере, Господ је открио издајство једног од својих ученика, а потом је са својим ученицима отишао у Гетсимански врт, где је својом личном молитвом указао да је молитва за време невоља, страдања и искушења највећа снага за подношење свих животних потешкоћа, па и телесне смрти.

На Литургији Великог четвртка освећује се, по потреби, Свето миро у саборним храмовима у седиштима аутокефалних цркава, чије је варење почело на Велики понедељак. На овој Литургији такође се освећују и припремају причасни дарови за болеснике, који се на часним трпезама чувају преко целе године. Уместо херувимске песме, причасне и песме "Да исполњатсја.." пева се део молитве пред Причешће: "Вечери твојеја тајнија.." Увече се држи велико бденије и чита се Дванаест страсних Јеванђеља, у којима су описана страдања Господња.
За успомену на омивање ногу од стране Спаситеља, у саборним храмовима појединих цркава и данас се врши чин омивања ногу после одслужене архијерејске Литургије Св. Василија Великог, нарочито у Јерусалиму. У Српској Православној цркви, овај чин се вршио већ у првој половини четрнаестог века, као што се види из Типика српског Архиепископа Никодима. У Карловачкој Митрополији обновио га је Митрополит Павле Ненадовић.

У таковском крају на овај дан се боје васкршња јаја. Понекад фарбање јаја траје три дана, протежући се на Велики петак и Велику суботу, и то искључиво пре подне. Старији људи памте да су се некад јаја фарбала броћом, копривом и љуском од лука, а касније и варзилом. На Велики четвртак и у Пчињи боје јаја, само то раде рано ујутру пре изласка сунца. Прво обојено јаје деца односе на њиву, која је прва узорана прошле јесени и ту остављају у ораници да га сунце огреје. После подне се јаје враћа у кућу, где се чува целе године. Неко га затрпа озимим усевом, и у оба случаја га зову "чуваркућа". На овај дан се не оре и не обрађује земља.
Срби на Косову у рану зору обоје само једно јаје које се зове "страшник". Док је још свеже од боје, мајка га трља по образима деце. После тога се боје остала јаја, а "страшник" се оставља на видно место у ложичарки. То прво јаје се добро чува да се не разбије.

Свету Литургију данас је у нашем храму служио парох прве парохије јереј др Никола М. Гаврић. Велико бденије са читањем дванаест страсних јеванђеља служили су сва три пароха : прото-ст.Мирослав, прота Деливоје, јереј др Никола и пензионер прото-ст. Душан.

 

 

 

Васкршња посланица 2013. године

Српска Православна Црква
својој духовној деци
о Васкрсу 2013. године

http://crkvasvetetrojice.com/images/stories/Vaskrsnja%20poslanica%202013.jpg

И Р И Н Е Ј

по милости Божјој
православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве, свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:

Христос васкрсе – Ваистину васкрсе!

…Нећеш оставити душу моју у аду,
нити ћеш дати да Свети твој види труљење

(Пс 15,10)

Заиста је истинита ова реч пророка Божјег којом нам благовести светли празник Христовог Васкрсења, празник велике хришћанске радости и духовног весеља. Ако постоји дан међу свим данима за радовање, то је данашњи дан – дан у који прослављамо Васкрсење Христа Бога нашега. Благодарећи овом светом дану, сви дани људски – од настанка па до краја света – добијају свој прави смисао, и све оно што се у те дане догодило и догађа добија своје право значење. Ако се одиграо догађај на који се може свести Хришћанство, онда тај догађај јесте Васкрсење Христово. Ако има празника на који се могу свести сви празници, то је, опет, Васкрсење Христово. Црква зато празник Васкрсења Христовог и назива Празником над празницима. А у цркви појемо: Ево дана који створи Господ! Радујмо се и веселимо се у њему! (Пс 117,24).

Васкрсење Христово је темељ Хришћанства, темељ Цркве, јер је њиме Господ потврдио Своје целокупно учење. До Васкрсења Он је учио о вечном животу; Васкрсењем је потврдио то Своје учење и доказао да је Он заиста Живот вечни. До Васкрсења, Он је учио о непрестаној љубави Божјој према људима; Васкрсењем је посведочио ту љубав, јер је ради човека победио највећег непријатеља људског – смрт. Да није васкрсао, Христос не би био ни Бог ни Господ, ни Спаситељ ни Искупитељ, већ обичан човек. Једино у светлости Васкрсења Његовог постаје јасан и објашњив Његов живот на земљи и сва дела Његова. О томе Преподобни Јустин Ћелијски каже: „Одузмите Васкрсење Христу, одузели сте Му Божанство, јер сте Му одузели оно што Га чини Богочовеком, и Спаситељем, и Васкрситељем.“ Тек Васкрсењем Христовим људи су стварно познали у Њему Богочовека. Без Христовог Васкрсења, вера хришћанска би била бесмислена и немогућа, јер би смрт, главни непријатељ рода људског, остала непобеђена. Ова истина омогућава Апостолу народâ да каже: …ако мртви не устају, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, узалуд вера ваша; још сте у гресима својим. Онда и они који уснуше у Христу, пропадоше. И ако се само у овоме животу надамо у Христа, јаднији смо од свију људи. Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде Првенац оних који су умрли (1. Кор 15,16-20). Христово Васкрсење даје смисао и небу и земљи, и човеку и људској историји. Клањајући се Живоме Богу, ми се клањамо и свом бесмртном, непролазном људском достојанству. Када је Христос васкрсао, свети квасац бесмртности ушао је у људску душу, у људско биће и у људски ум, и обасјава човека да би људски живот задобио вечни смисао и вечно значење.

Истина Васкрсења посебно снажно одјекује у нашем времену, препуном патњи и страдања – времену у којем се, као ретко када раније, поставља питање смисла и циља живота. Сведоци смо тога да је из дана у дан све више усамљених и остављених; толико је домова без топле људске речи, толико је деце лишено родитељске пажње и љубави. Пуне су болнице страдалника, оних који болују телом и душом. Појаве као што су насиље, терор, пљачка туђе имовине, невиђен немир који је данас завладао у душама људи широм света, склоност криминалу, угрожавање мира и среће других, произилазе из духовно опустелих и морално раслабљених душа, и то најчешће код младих људи који се губе пре него ли и нађу неки пут у живот. Себичност и непоштење и данас, као и јуче, уништавају сваки прави живот у заједници, заједничко добро и имовину. Неповерење и грамзивост, насиље и отимање туђег, угрожавају личност и њену сигурност и достојанство.

За човека нема веће тајне и непознанице од постојања зла у свету. Понекад нам се чини да се оно толико склупчало и згуснуло да га можемо сасвим јасно видети, готово опипати. Зло наступа спектакуларно, оно воли да се експонира и да напуни све штампане и електронске медије поруком: ја сам непобедиво – живот је бесмислен јер у њему ја владам. Оваква порука указује на догађаје Великог Петка: зло не влада само земљом, већ је јаче и од Бога, јер и Њега Самог може да отера у гроб – поручује нечастиви, не схватајући да Христос смрћу Својом побеђује смрт.

Од када постоји, човек читавог живота жуди за миром, срећом и успехом у животу. Воли да буде признат и познат, да чини дела која ће га надживети, да иза себе остави своје име. И крајње обичан човек, а не само обдарени, геније и светска величина, ужива када неко хвали нешто његово, или се диви његовом поступку. Врло често, међутим, у животу не успевамо, нисмо срећни, нити умемо дар Божји до краја да употребимо на добро. Многобројнији су они који иза себе остављају више дана са мукама и немирима, него ли они са много дана среће и спокојства.

Да ли је то тако због тога што је зло јаче од нас, или зато што не умемо да живимо? Шта нам недостаје да бисмо и ми били срећни? Одговор је Хришћанима познат: на првом месту је да научимо истински волети, а на другом, да научимо довољно праштати. Никада човек не може досегнути истинску висину као када воли и из љубави даје себе. Такође, висини стреми и када прашта и када се у праштању не осврће на увреде. Никада човек не личи толико на Бога као када моли Бога за опроштај, и брата да му опрости. Љубав и праштање пружају човеку неизмерну радост. Човек је највећи када схвати да се свака рђава реч коју упути другоме враћа њему и повређује га. Не можемо другом да нанесемо зло, а да пре тога не повредимо себе. Све што отрпимо и праштањем поравнамо даје нам снагу да победимо, било шта да је у питању. Блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати – рекао је Спаситељ наш (Мт 5,9); а миротворци су сви људи великог срца који воле и који праштају.

Живот је леп само када је прожет љубављу, а осмишљен је само онда када се са љубављу уносимо у туђи живот, када смо заједно са гладнима и жеднима, са сиромашнима и прогнанима, када смо и у тамници са осуђеницима. Љубав није само огољена реч. Љубав је сила Божја само када је прожета и испуњена жртвом, давањем себе за другог, за добро другог. Живот са смислом је позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку. Докле год живот будемо схватали као служење себи, у свету ће владати сукоби, немири и ратови. Када човек прихвати да је позван да себе даје за опште добро свих људи, и да свој таленат умножава тиме што га раздаје за добро ближњег, и сваки пут када учини добро дело, он предокушамо Царство Небеско у историји.

У великој и свеобухватној Тајни Божанске Љубави, прожете Васкрсењем Христовим, открива се и остварује Тајна Цркве Христове, у коју су позвани сви људи и сва створења Божја. Часни Крст, који је Равноапостолни Цар Константин видео на небу и под чијим знаком је пре 1700 година победио, својом вертикалом и хоризонталом укида све преграде међу људима и створењима, и сабира све човечанство у једну заједницу, јединствени живи организам који је призван на вечност и непролазност Царства Божјега.

У тој заједници, сабраној око Васкрслог Христа, нема Јелина ни Јудејина …, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос (Кол 3,11). Зато ми православни Хришћани исповедамо Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, један Божји Народ сабран око Христа са свих крајева земље, из свих народа у свим временима.

Из овог произилази да је неопростив грех темељити Цркву, у овом и у оном свету, било васељенску било помесну, на било чему или било коме другом, изузев на Васкрслом Христу и Његовом Часном Крсту. Црква је утемељена на Христу као крајеугаоном Камену, на Пророцима, Апостолима и Светим Оцима, и испуњена је светим Тајнама и светим врлинама. Своје устројство и историјски поредак заснива на тој својој унутарњој Тајни, призивајући свеземаљске народе да се крсте у име Оца, Сина и Светог Духа, и да држе све што је Господ заповедио Својим ученицима (Мт 28,19-20). Посебно наглашавамо да се Црква темељи само на Васкрслом Спаситељу; јер, нажалост, и у наше време поједини људи – у незнању или у злоумљу – покушавају да утемеље Цркву на себи, а тако разарају живи организам Цркве Божје, одводећи појединце у пропаст „Земље недођије“. Чувајмо се, браћо и сестре и децо духовна, старих и нових идола! Живимо вечном истином Саборне Цркве Божје, која једина даје слободу од греха, ђавола и смрти!

Утврдимо свој живот у Цркви на љубави и праштању! Имајмо на уму да ће Бог свима бити последњи Судија, и да ће Он мерити искључиво по мерилима добра, Богољубља и човекољубља. Ове вредности је неопходно следити у нашим животима – и то без изузетка, без оправдања и без изговора на лаке или тешке животне околности – уколико желимо да се сврстамо међу децу Божју. Последња реч неће бити људска, већ Божја. Овај наук наших светих предака никада не заборавите ни ви, децо Светог Саве, који сте расејани вољно и невољно по свим меридијанима, од Аустралије и Америке до Европе и Азије.

Позивајући вас све на Богољубље и човекољубље, децо наша духовна, позивамо вас и да свагда останете уз Онога Који је победио сва страдања и искушења, Који је на крају победио смрт као нашег највећег непријатеља; да, остајући уз Њега, останемо душом и срцем и уз наш страдални народ на Косову и Метохији, и у свим крајевима земаљским где православни страдају због свог имена и своје вере у Христа, Који је рекао: Не бојте се, Ја сам победио свет (Јн 16,33).

Смрћу и Васкрсењем Господ је победио нашу смрт и подарио је људима непобедиву и неуништиву снагу, којој не могу одолети никакве силе овог света. Та се снага не испољава као зло – саморекламом и светском буком. Напротив, она се пројављује у миру, трпљењу, у привидним слабостима деце светлости. Он Који је победио свет дарује снагу онима који су Његови, да и они побеђују миром и трпљењем страх у себи, као и своје неверје и маловерје; да побеђују сва насиља која се врше над децом Божјом; да одолевају насиљу, опет миром и трпљењем, сигурни да је Божја сила свевремена, а људска привремена; да су све силе овога света долазиле и пролазиле док је Бог остајао, и светиња Његова остајала, усправно и непоколебиво. Тако је било, тако јесте, и тако ће бити. Ову истину из тамнице сведочи и Архиепископ охридски и Митрополит скопски Господин Јован, коме упућујемо речи љубави, утехе, охрабрења и наде да ће Васкрсли Христос отворити очи и његовим прогонитељима.

Верујући у Васкрсење Христово, ми верујемо у непрекидно обнављање људског достојанства. Верујући у Васкрсење Христово и уопште васкрсење, ми верујемо у могућност васкрсења људског морала, стида и доброте! Само вера у Васкрсење може обновити веру и верност несебичној љубави. Само вера у бесмртност спаљује својим пламеном саможивост као лажно начело живота, откривајући да је у саможртвеној љубави према Богу и ближњем излаз и спас из наше таме и свих наших безизлаза!

Браћо и сестре, децо наша духовна, радујмо се Васкрсломе Господу! Радујући се Њему, ми се радујемо самима себи јер постајемо вечни и бесмртни. Клањајући се Њему Васкрсломе, ми се клањамо вечном животу! Причешћујући се Телом и Крвљу Његовом, постајемо једно са Њим и задобијамо живот вечни. У Васкрсломе Христу откривамо све наше претке. Све што је добро у историји света и у историји нашега рода налази се у Њему, и постаје непролазно и неуништиво. У Васкрсломе Христу ми смо у заједници са нашим Светима и они су са нама! У Васкрсломе Христу правда увек побеђује! Њиме и у Њему она ће победити и у наше дане! Ако је Васкрсли Христос са нама и ми са Њим, онда – ко ће против нас? Са овим мислима и жељама, ми вас поздрављамо најрадоснијим поздравом:

Христос васкрсе – ваистину васкрсе!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2013. године.

Ваши молитвеници пред Васкрслим Христом:

Архиепископ пећки,
Митрополит београдско-карловачки

и Патријарх српски
ИРИНЕЈ

Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН
Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ источноамерички МИТРОФАН
Епископ жички ХРИЗОСТОМ
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ
Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН
Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ тимочки ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ славонски САВА
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ милешевски ФИЛАРЕТ
Епископ далматински ФОТИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ ваљевски МИЛУТИН
Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ нишки ЈОВАН
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ
Епископ крушевачки ДАВИД
Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ
Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ
Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ
Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ
Викарни Епископ липљански ЈОВАН
Викарни Епископ ремезијански АНДРЕЈ

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:
Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички и мјестобљуститељ
Епархије битољске МАРКО
Викарни Епископ стобијски ДАВИД

ВЕЛИКИ ПЕТАК

Распеће и смрт на крсту Господа Исуса Христа (Велики петак)
Као што му је Христос прорекао на Тајној вечери, пре петка ујутро апостол Петар се, у страху да и њега не затворе и казне, три пута одрекао свог Господа. Схвативши шта је урадио, одмах се покајао у горком плачу. Издајник Јуда, кад је сазнао да је Исус осуђен на смрт, мучен грижом савести обесио се.
Пилат понуди јеврејском народу да им пусти једног затвореника, као што је то био обичај пред Пасху, али народ је изабрао разбојника и бунтовника Вараву, а за Христа је повикао скоро у глас: „Распни га! Распни га!”Војници вуку Исуса, шибају Га и ругају Му се, стављају Му на раме крст на коме ће бити разапет и воде Га, заједно са два разбојника која ће подврћи истој казни, на Голготу. Пред самим брдом Исус клону под тежином крста, па војници натерају Симона Киринејца да Му понесе крст.
На Голготи војници разапињу Христа, а Њему са једне и друге стране - два разбојника. Изнад главе Христове на крст су прикуцали таблицу са натписом: „Исус Назарећанин, цар јудејски”. Близу крста стоје апостол Јован, Богородица, Марија Клеопова, Марија Магдалина и Саломија, мајка синова Заведејевих. Под крстом војници деле коцком Христове хаљине, као што је проречено у писму, а док се један разбојник руга разапетом Христу други Га моли да га помене у царству Своме.
У тренутку кад је Христос у мукама умро на крсту, над земљом је била тама, завеса у Јерусалимском храму која је раздвајала светињу од светиње над светињама поцепала се на двоје, од горњег до доњег краја...Пошто су Му копљем пробили ребра да би се уверили да је мртав, војници по Пилатовој наредби допусте Јосифу из Ариматеје, Никодиму и осталим Исусовим пријатељима да скину Његово тело с крста, помажу Га мирисима и положе у гроб издубљен у стени. Положивши тело у гроб, они навале на врата од гроба тежак камен и разиђу се у великој тузи. Било је то вече уочи јеврејског празника Пасхе. Сваке године на Велики петак Црква оживљава у нама догађај Христовог страдања на крсту за људске грехове. Величанствена тишина Великог петка најављује већ извојевану победу у космичкој битки Богочовека против Сатане и смрти. Сатана је халапљиво прогутао мамац који ће уништити његову власт - Јагње Божије.

Данас на овај велики дан у нашем храму служена су три богослужења и то :  Царски часови у 08:00 часова; Вечерње са изношењем Плаштанице у 17:00 часова и Плач Мајке Божије у 19:00 часова.

 


ВЕЛИКА СУБОТА

Посвећена је успомени на погреб Господа Исуса Христа и Његов силазак у Ад. Присуство Христово у гробу је Телом, а духом је био у Аду, а у исто време је на престолу био са Оцем и Духом, самим тим што је Он свеприсутни Бог, неодвојив од друга два лица Свете Тројице. То је она субота у коју је Господ Исус Христос показао да је дошао крај старом веку који је био обележен светковањем суботњег дана, и отпочео нови век у коме се светкује дан Његовог Васкрсења, дан есхате, дан који сви Хришћани жељно очекују - Други Христов долазак.

Јутрење Велике суботе у новије време не служи се рано изјутра, већ на Велики петак увече. Пред Христовим гробом, уз кађење и држање свећа, врши се слика Христовог погреба. Уз читање целог 118/119 Псалма певају се статије - стихови у којима се слави умрли Спаситељ као Васкрсење и Живот и изражава бол, жалост и туга Пресвете Богородице. Све је ово подељено на три статије. У канону Велике суботе, чије су песме написали Марко Идрунтски (од прве до четврте) и Косма Мајумски (од шесте па до краја), док је ирмосе прве четири песме писала монахиња Касија (810), слави се победа Христова над смрћу и први пут се сазнаје да је овај шабат, ова благословена субота у којој Спаситељ лежи мртав, преблагословена субота. У њој је Спаситељ уснуо, уз Његово обећање да ће Васкрснути у трећи дан.
При крају јутрења, плаштаница се носи три пута око храма, а после њеног поновног полагања у гроб, чита се пред њом Језекиљево пророштво ο васкрсењу мртвих (Јез 37,1-14), Апостол и Јеванђеље. Великосуботном Литургијом Св. Василија Великог почиње Васкрсење. Све до читања Апостола, свештеник служи ову Литургију у црној одежди, а потом облачи белу, јер су се у току ове литургије крштавали оглашени, који су се током целог Васкршњег поста припремали уздржавањем од хране, молитвама и поукама за крштење, које се увек врши у белим одеждама. Једино на овој Литургији, Јеванђеље се не чита са амвона или са царских двери, већ на Христовом гробу, јер је Анђео на гробу Господњем објавио мироносицама вест ο Христовом Васкрсењу. Велика субота је једина субота у години када се пост састоји у сухоједењу.

Велика субота је дан уочи Васкрса у коме се завршавају послови неопходни за дочек великог празника. Спрема се и чисти кућа, приправља рухо, боје јаја, по правилу изјутра пре изласка сунца. У Хомољу месе колач - васкршњак - окићен босиоком, као и мањи колачићи. У југоисточном Банату месе колачиће који се после бденија носе на гробље. Гроб се прелива вином и окади. На велику суботу се не ради у пољу и жене не раде ручне радове.

У Републици Српској, Поповом пољу, Велику суботу зову и Црвена субота и тада "масте", односно боје јаја у црвено. Фарбају их тако што улију воду у лонац и у њу сипају црвену боју или вразило. Затим се запали провлак воштанице па се њом праве шаре по јајима. Обично су то биљни мотиви, са представама сунца, месеца и крстића. Кад вода проври, стављају јаја и кувају све док три пута не очитају "Оче наш.." или једном "Верујем..". Искуство је показало, да је то време довољно да се јаја скувају. Када се јаја охладе, жене их отиру крпом једно по једно при чему се показују шаре. У кућама које су имале смртни случај, јаја се фарбају у тамно црвено, црно или "масте" у чађи. Јаја искључиво боји женска чељад.

 

 

ВАСКРС - ХРИШЋАНСКА ПАСХА

(грч: Χριστιανικό Πάσχα) - највећи хришћански празник, дан који Црква слави као централни догађај Христове победе над смрћу. Васкрсење Господа Исуса Христа је темељ Хришћанства: "А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, празна је и вера наша" (1 Кор 15,14), тј. сва вера и проповед Христових ученика, а касније и сваког Хришћанина, ниче из тог најважнијег Христовог дела. На истини да је Христос Васкрсао заснива се и нада Хришћана у сопствено васкрсење: "јер као што у Адаму сви умиру, тако ћe и у Христу сви оживети" (1 Кор 15,22).
Дакле, Васкрс је врхунац хришћанске Црквене године, празник над празницима, јер на тај велики дан испунило се очекивање и жеља свих праведника и пророка од Адама до Св. Јована Крститеља. Васкрс се зове и Пасха, по угледу на старозаветни празник који су Јевреји светковали у пролеће, у спомен чудесног ослобођења из египатског ропства. У том смислу, Васкрс је Хришћанска Пасха која означава прелазак са Христом из смрти у живот, са земље у вечни небески живот. Пошто је Христово васкрсење било у недељу, тога дана ћe се Хришћани сећати и славити своје ослобођење од греха и смрти. Тога дана је новозаветни празник Васкрс, а на тај дан Црква пева: "Ово је дан који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему."
Васкрс је покретан празник, који се увек везује само за дан недељни, и може пасти у размаку од 35 дана, од 22. марта до 25. априла. Цела недеља по Васкрсу назива се Светла недеља, а Црквене песме које се тада певају, пуне су радости и весеља, певају се чак и у тужним приликама, на погребу, ако би се десио те недеље.

Како је у прва три века Хришћанства долазило до несугласица око датума слављења Васкрса (разлика између синоптичара и јеванђелисте Јована у погледу датума Христове смрти), Црква је на Првом васељенском сабору у Никеји (325), донела општеважећу одлуку ο датуму празновања Васкрса: Васкрс се слави у прву недељу после првог пуног месеца који дође после пролећне равнодневице, и после јеврејске Пасхе. Иако је одлука ο празновању Васкрса донета 325. године, тек је 526. године успостављена равнотежа између Истока и Запада у погледу датума празновања Васкрса.

Код Хришћана је обичај да се за Васкрс спремају обојена и шарена јаја, на којима се цртају хришћанска обележја, и исписује поздрав: "Христос васкрсе." По предању, овај обичај потиче из времена Христовог Васкрсења и Вазнесења. Наиме, следбеница Исуса Христа Mapиja Магдалена дошла је, после Христовог Вазнесења, у Рим ради проповедања Јеванђеља. И када је изашла пред цара Тиберија, поздравила га је речима: "Христос васкрсе" и пружила му на дар офарбано јаје, а по угледу на њу, Хришћани су продужили праксу бојења и шарања јаја.
Васкршњим јајетом жели се представити очигледност Васкрсења и како из мртвила постаје живот. Јер, јаје је само по себи мртва ствар, али под утицајем топлоте, кад се стави под кокош, развије се у њему живот и излеже се живо пиле, које својом снагом развали свој гроб - љуску, и изађе на свет - као што је и Исус Христос оживео и из гроба устао. Црвена боја је боја радости, због тог радосног догађаја, и символизује Божанску природу Христову; то је боја Божанске љубави. Обичај је да се васкршња јаја шарају на Велику суботу. Постоје бројни локални обичаји везани за украшавање (шарање) васкршњих јаја. У воду у којој се кувају јаја ставља се и освећена водица.

Домаћица рано буди укућане да се умију водом. Рано се одлази у цркву, на јутрење и Васкршњу Литургију, са собом носе јаја, један део подели по цркви, а други после богослужења комшијама, пријатељима, рођацима, пред црквом. Где нема цркве људи се у селима окупљају око "записа". Ту је долазио свештеник, ту су се делила јаја, секао колач, први пут мрсило, а мушкарци се договарали ο литији која се носи сутрадан око села. Уобичајен поздрав је "Христос воскресе - Ваистину воскресе", и он се употребљава у току целе наредне седмице. Кад се заврши служба у цркви, људи, жене, деца, свечано обучени, засели би око ње или на обижњим ливадама, ако је лепо време. Ту се поред јаја јело све од белог мрса и печеног меса. Пила се ракија и вино, играло, певало и веселило.
У Горњој Пчињи, свако село је приређивало сабор, на коме се први пут, после вишенедељног поста, играло и певало. Ујутру, У селима јужне Србије, прво се прима "комка" - причешћују се, и то пошто су сви укућани свечано се обукли и "поновили" за Ускрс неким делом одеће или целим оделом. Комка се код куће; прво домаћица спреми ресе од дрена, коприве и здравца и све то потопи у вино заједно са комадићима васкршњег колача. После тога је породични ручак, а затим млађарија иде на "вртешку", која је чврсто усађен стожер на који се стави дугачка греда. На оба краја греде уденута су по два вертикална клина за које се придржавају играчи, а трбухом се ослањају ο саму греду. Два играча трчећи врте греду или једноставно неко стане у средину и заврти их. Да би се вртешка лакше окретала, врх греде се намаже соком стабљике младог кукурека. Док се једни врте, други играју клиса или пиљке, играју у колу и певају разне пригодне песме.
У Левчу и Темнићу се каже: "Васкрс је до подне црвен, а од подне зелен" и "До подне у јаја, а од подне у коприве", јер Васкрс је падао у дане када су села била у највећој пролетњој оскудици, након зиме, а пре него је нова летина стигла, те се није имало довољно хлеба за исхрану.
Деца се изузетно радују Васкрсу и црвеним јајима, којима се туцају. Чије се јаје разбије, тај губи и предаје ономе који има јаче. Прво офарбано јаје чува се у кући годину дана и назива "чуваркућа". Сремци месе посебан васкршњи колач, који зову "буздован", а у Шумадији се зове "витица". Витицу домаћин ломи уз ручак и дели свима говорећи: "Све нам крсло и васкрсло".

Јутрос у 06:00 часова служена је Света Литургија са свечаном литијом. Лутургију су служили три наша пароха и пензионер прото-ст. Душан. После литургије освештана су јаја и верницима је прочитана посланица Патријарха Српског. На литургији се причестило преко три стотине верника.


СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ГЕОРГИЈЕ ПОБЕДОНОСАЦ – Ђ У Р Ђ Е В Д А Н

Засевши на престо римскога царства безбожни Диоклецијан се веома стараше за погано идолослужење. Нарочито је много поштовао Аполона као неког тобожњег предсказивача, јер је у мртвом кипу Аполоновом обитовао демон, који је давао одговоре питачима, лажно пророкујући о будућности, пошто се пророштва његова не збиваху. Једном Диоклецијан упита Аполона поводом неке ствари, и доби овакав одговор од демона: Не могу истински да претсказујем будућност, јер ми сметају праведни људи на земљи, и због њих лажу гатарски троношци у идолиштима; ти праведници уништавају нашу силу. - Онда Диоклецијан распитиваше жречеве: Ко су ти праведници на земљи, због којих бог Аполон не може да прориче? Жречеви одговорише: Хришћани су праведници у поднебесју.

Чувши то, Диоклецијан се испуни гнева и јарости на хришћане, и обнови гоњење против њих које већ беше престало. И одмах разасла на све стране царства свог наређење да се убијају праведни, невини и непорочни људи Божји. Тада пустише из тамница прељубочинце, разбојнике и развратнике, а напунише их исповедницима истинитога Бога. Било је страшних призора широм целога царства: хришћани су стављани на најстрашније муке, и то сваки дан. А када са свих страна, нарочито из источних провинција, стадоше стизати цару извештаји, пуни клевета на хришћане, и у којима су јављали да хришћани низашта не сматрају царево наређење, и да их је бескрајно много, и да их стога или треба оставити на миру у њиховој вери или их истребити, тада цар сазва код себе у Никомидију на савет са свих страна ангипате и игемоне, намеснике своје, Кнезове и велможе, и цео сенат. На том скупу цар даде израза својој јарости против хришћана, и нареди да сваки изрази своје мишљење по овој ствари. Пошто су многи говорили много, напослетку цар изригну овакав отров: "Ништа није чесније и потребније него - поштовати древне отачке богове". Пошто ову његову изјаву сви прихватише, он продужи: "Ако се сви са овим слажете и хоћете ревносно то да испуњујете, и ако љубав моју цените, онда се потрудите на све могуће начине да хришћанску веру, која је противна боговима нашим, потпуно истребите широм целога царства нашег. А да бисте то што успешније обавили, ја вам свим силама стојим на располагању". -Ову цареву реч сви усвојише и похвалише. Но Диоклецијан је још двапут сазивао сенат и саветовао се по овој ствари. И одлука би непоколебљиво утврђена, и народ обавештен о њој.

У то време беше у римској војсци чудесни војник Христов свети Георгије, рођен у Кападокији као син угледних и благочестивих родитеља. Он измалена би научен побожности. Као дете он остаде сироче, пошто му отац мученички пострада за Христа, а мајка се са њим пресели у Палестину, јер она беше родом из Палестине и имађаше тамо огромна имања и наслеђе. Када порасте Ђорђе, он беше веома леп, кршан и храбар. Стога би узет у војску, где доспе у двадесетој својој години до чина трибуна и доби за старешину једног нарочитог пука. Због показане храбрости у биткама, цар Диоклецијан га произведе за комита, за војводу, пре но што се знало да је хришћанин. Тада му је било двадесет година, и мајка му се већ беше упокојила у Господу. И кад се по оном царевом крвничком наређењу стаде вршити истребљење хришћана, Ђорђе беше на служби при цару Диоклецијану. Видевши још првог дана како незнабошци страховито муче хришћане, и дознавши да се неправедно наређење царево не може нипошто променити, он изведе закључак да је ово време врло погодно за спасење. И он одмах раздаде убогима све што имађаше код себе: злато, сребро и одела; и робовима што беху код њега дарова слободу; за имања у Палестини написа завештање, да се раздаду невољнима, и да се тамошњи робови његови пусте на слободу.

Трећега дана незнабожни цар држаше веће са својим поганим кнезовима о даљем крвничком убијању невиних хришћана. Тада храбри војник Христов свети Ђорће одбаци сваки људски страх, и, утврђен Богом у страху Божјем, он ступи пред цара усред тог безбожног и безаконог већа, и светла лица и јуначне душе стаде им овако говорити: "Докле ћете, о царе, и ви кнезови и сенатори, који сте одређени да управљате по добрим и праведним законима, искаљивати на хришћанима јарост своју, и умножавати бес свој, и доносити безаконе законе, и изрицати неправедне пресуде над невинима који никога нису увредили? Докле ћете гонити и мучити те невине људе и приморавати их на ваше безумно безбожје, њих који су добро утврђени у побожности? Идоли ваши нису богови, нису! Не обмањујте себе лажима! Христос је једини Бог! И он је једини Господ у слави Бога Оца, све Њиме постаде, и све се Светим Духом Његовим држи. Стога, или сами познајте истину и научите се побожности, или не узнемирујте безумљем вашим оне који имају и знају истину и побожни су.

Оваквим речима Ђорђевим и неочекиваној смелости његовој сви се зачудише и на цара погледаше, желећи да чују шта ће он на то рећи. А он, као избезумљен или громом ошамућен, сеђаше ћутећи; и задржавајући у себи лавину гнева, даде руком знак своме пријатељу, антипату Магнецију, да одговори Ђорђу. Магнеције позва ближе к себи Ђорђа, и упита га: Ко те побуди на таку смелост и велеречивост? Светитељ одговори: Истина. Магнеције га упита: А шта је истина? Георгије одговори: Истина је сам Христос кога ви гоните. Упита га Магнеције: Дакле, и ти си хришћанин? Одговори свети Георгије: Слуга сам Христа Бога мог и, уздајући се у Њега, добровољно ступих пред вас да сведочим о истини.

На ове речи светитељеве настаде граја и комешање и вика у већу. Онда Диоклецијан нареди преко бирова да ућуте, и загледавши се у светитеља познаде га, па му овако говораше: Ја сам се и раније дивио твојој благородности, Георгије! Оценивши те по заслузи за твоју храброст, ја сам те одликовао не малим чиновима. И сада, ма да не говориш у своју корист, ипак ти због твоје памети и храбрости као отац саветујем и препоручујем оно што је корисно по тебе: не лишавај себе војничке славе и части чина твога, и непокорношћу својом не излажи мукама цвет младости своје, већ принеси боговима жртву, па ћеш добити од нас велика одликовања.

На то свети Ђорђе одговори цару: О царе, боље је да ти мноме познаш истинитог Бога и Њему принесеш милу жртву хвале! Он би те удостојио бољег, бесмртног царства, јер је ово царство које сада уживаш - непостојано, ништавно и брзо пропада, те и све што од њега долази - краткотрајно је и ништа не користи примаоцима. Ништа што припада твоме царству не може раслабити моју побожност к Богу моме; и никакав вид мука не може уплашити душу моју нити поколебати ум мој.

Док је светитељ говорио то, цар се сав запали гневом и, не допуштајући му да своју реч доврши, он нареди војницима да Георгија копљима отерају из већнице и вргну у тамницу. Војници се одмах дадоше на посао да то изврше; и када се једно копље дотаче тела светитељева, одмах гвожђе постаде као олово, јер се сави као олово, а уста мученикова беху пуна хвале Богу.

Увевши мученика у тамницу, војници га прострше по земљи лицем горе, ноге му у кладе забише, и камен велики на груди му положише, јер тако нареди мучитељ. Трпећи то, светитељ непрестано узношаше благодарност Богу све до идућег дана. И када се раздани, цар опет изведе мученика на суд. И угледавши како га је тешки камен био пригњечио, упита га: Јеси ли се раскајао, Георгије, или си још непокоран? А светитељ, пошто му груди беху пригњечене, једва могаше говорити, и рече: Зар ти мислиш, царе, да сам ја већ толико изнемогао, те ћу се због тако малог мучења одрећи своје вере? Пре ћеш ти изнемоћи мучећи ме, него ли ја мучен.

Тада Диоклецијан нареди да се донесе велики точак за мучење, под којим беху даске са великим ексерима у облику мачева, рогова, ножева; и беху ти ексери неки прави, неки искривљени, неки повијени као удице. Потом нареди да мученика нага вежу на точак, па точак окрећу, да би оштри ексери, начичкани на даскама под точком, искидали цело тело. Тако мучен, и на парчад кидан, и као трска ломљен, светитељ трпљаше јуначки, и у тој муци он се најпре громко мољаше Богу, затим тихо у себи благодараше Бога, и не пусти ни уздаха, неко као да спаваше и не осећаше.

Мислећи да је мученик умро, цар радосно похвали богове своје, и повика: Где је Бог твој, Георгије? Зашто те не избави од такве муке? - И онда нареди да га као мртва одвежу од точка, а сам оде код жртвеника Аполоновог. И нзненада се наоблачи, и настаде страховита грмљавина, и многи чуше глас одозго који говораше: Не бој се, Георгије, ја сам с тобом! - И мало после тога сину велика и необична светлост, и светлоносни Анђео Господњи, блистава лица, појави се у облику прекрасног младића крај точка и, ставивши руку на мученика, рече му: Радуј се! - И нико не смејаше прићи точку и мученику док се Анђео виђаше. А кад он постаде невидљив, мученик сам сиђе с точка, пошто га Анђео Божји беше одрешио и од рана исцелио, и стаде телом потпуно здрав, благодарећи Бога и призивајући Га.

Видевши то, војници се страховито уплашите и запрепастише, па отрчаше и обавестише цара који се још бавио у идолишту око приношења жртава идолима. А за војницима иђаше и свети Ђорђе, и он иступи пред цара у идолишту. Кад га угледа, цар прво не вероваше да је то Ђорђе, већ сматраше да је то неко сличан Ђорђу. Онда пратиоци цареви, пажљиво посматрајући мученика, познадоше да је то главом Ђорђе. Још и сам мученик велегласно викаше: Ја сам Ђорђе! - И бише сви запрепашћени, и у недоумици ћутаху дуго. А двојица од присутних, претори Анатолије и Протолеон, који беху раније оглашени у хришћанској вери, видећи ово необично чудо, потпуно се утврдише у Христовој вери, и повикаше: Један је Бог велики и истинит - Бог хришћански! И одмах цар нареди да ове ухвате, и без икаквог суда изведу ван града и мачем посеку. И многи други вероваше тада у Христа, али скриваху у себи веру, не смејући је исповедати од страха. И царица Александра, која се такође налазила у том идолишту и видела мученика чудесно исцељеног, познаде истину. И кад хтеде да јавно исповеди Христа, епарх је задржа, и пре но што цар дозна, нареди да је одведу дома.

Злотворни пак Диоклецијан, који није могао творити никакво добро, нареди да светог Георгија вргну у ров негашеног креча, да га затрпају , и тако оставе три дана. Вођен тамо, светитељ се велегласно мољаше Богу, говорећи: Господе Боже мој, услиши молитву слуге Твога, и погледај на ме, и смилуј се на ме, и избави ме од замки непријатеља, и дај ми да до краја непроменљиво сачувам исповедање светог имена Твог. Господе, не остави ме због грехова мојих, да не би некад рекли непријатељи моји: Где је Бог његов? Покажи силу Твоју и прослави име Твоје у мени непотребном слузи Твом. Мени недостојном пошљи Анђела Твог чувара. Господе, који си пећ вавилонску у росу претворио и света Три младића неповређене сачувао, јер си благословен вавек, амин.

Тако се помоливши и све тело своје крсним знаком оградивши, он се спусти у ров радујући се и славећи Бога. Слуге га онда везана затрпаше у негашеном кречу, па одоше. Трећег дана нареди цар да се кости мученикове изваде из рова са негашеним кречом, јер је сматрао да је мученик сагорео у кречу. И кад слуге разгрнуше креч, нађоше светитеља преко очекивања читава, жива и здрава, и одвезана како стоји, светла лица, са рукама подигнутим к небу, и благодари Бога за сва Његова доброчинства. А слуге и присутни беху избезумљени од ужаса и запрепашћења, и једногласно стадоше величати Георгијевог Бога, називајући Га великим.

Сазнавши за то Диоклецијан нареди да му се одмах доведе мученик. И гледајући га, силно се дивљаше, и упита га: Реци нам, Ђорђе, откуда у теби таква сила, и каквим то мађијама изводиш такве ствари? Сматрам да си веру Распетога у мађионичарску вештину претворио, да би својим чинима све задивио и себе као велика показао. Светитељ одговори: Ја сам очекивао, царе, да нећеш моћи ни уста отворити да хулиш свемоћног Бога, коме је све могуће, и чудесно избавља од опасности оне који се у Њега надају. А ти, прелашћен ђаволом, отиснуо си се у такву дубину заблуде и погибао, да чудеса Бога мог, која својим очима гледате, називаш мађијама и чинима. Стога плачем због вашег слепила, и називам вас бедницима, и сматрам да сте недостојни мога одговора.

Тада Диоклецијан нареди да донесу гвоздене чизме, начичкане изнутра дугачким клинцима, да их усијају на ватри, обују мученика, па да га онда бијући гоне све до тамнице. У таквој обући гоњеном, мучитељ се ругаше мученику, говорећи: Како је Георгије брз тркач! Георгије, ти трчиш веома брзо - А мученик, тако љуто гоњен и жестоко бијен, говораше у себи: Трчи, Георгије, да би стигао, јер трчиш не као на непоуздано. Затим, призивајући Бога говораше: Господе, погледај с неба и види труд мој, и услиши уздисање окованог слуге Твог, јер се умножише непријатељи моји, и неправедном мржњом омрзнуше ме ради светог имена Твог. Но Господе, Ти сам исцели ме, јер се пометоше кости моје, и дај ми трпљење до краја, да не би некада рекао непријатељ мој: учврстих се на њему! - Тако се мученик мољаше на путу за тамницу. И би бачен у тамницу, изнемогао телом од рана и силно изранављених ногу, али духом бејаше јак, јер целог тог дана и целе ноћи он не престајаше узносити Богу благодарност и молитве. И те ноћи Божјом помоћу он би исцељен од рана, и оздравише му ноге као и цело тело.

Сутрадан свети великомученик би изведен пред цара у позоришту. Са царем беше и цео сенат. Када цар угледа мученика како добро иде и не рамље ногама, као да уопште није био изранављен, веома зачуђен упита га: Шта је, Георгије, јесу ти чизме биле угодне? - Да, угодне, одговори светитељ. Онда цар рече: Одбаци дрскост, смири се, буди покоран, одреци се мађиоништва, па приступи и принеси жртву милостивим боговима, да те не би многим мукама лишили овог слатког живота. Свети Георгије одговори: Како сте безумни кад силу Божју називате мађиоништвом и бестидно се гордите обманом ђаволском! - Диоклецијан бесно погледа, и јаросно рикнувши прекиде мученикову реч, и нареди да светитеља бију по устима да би се научио не вређати цара. Затим заповеди да га воловским жилама бију све дотле док парчад тела његовог и крв његова не покрише земљу.

Иако тако свирепо мучен, свети великомученик Георгије се ни најмање не измени у лицу које беше светло. Дивећи се томе веома много, цар рече својим присутним велможама: Ово код Георгија није ни јунаштво ни сила већ дело мађиоништва. На то Магненције рече цару: Овде има један вешт мађионичар; ако га позовеш, он ће брзо победити Георгија, и Георгије ће се покорити твојој наредби.- Мађионичар би одмах позван, и кад изиђе пред цара овај му рече: Очи свих овде присутних видеше шта учини овај погани човек Георгије. А како он то учини, знате само ви који сте вични мађијама. Стога ти: или Георгијево мађиоништво победи и сатри, и учини да нам се Георгије покори, или га мађионичким отровима уклони из овог живота, те нека он мађионичар умре од мађија. Ја сам му због тога и допустио да живи до сада. - Мађионичар коме беше име Атанасије обећа да ће све то привести у дело идућег дана. Цар онда нареди да мученика држе у тамници, и оде са судишта. А светитељ, одведен у тамницу, призиваше Бога говорећи: Покажи, Господе, милост Своју на мени, управи стопе моје исповедништву Твоме и доврши течење моје у вери Твојој, да се у свима прослави пресвето име Твоје.

Сутрадан цар опет дође на судиште и седе, гледан од свију. А дође мађионичар Атанасије, гордећи се својом мудрошћу, носећи и показујући цару и свима присутнима меке мађионичарске напитке у разним судовима, и рече цару: Нека се сада доведе овде онај осуђеник, па ће видети разноврсну делатност наших богова и силу мојих враџбина. - И узевши један суд, он рече: Ако хоћеш, о царе, да тај безумник послуша тебе у свему, онда нека попије овај напитак. - Затим узе други суд и рече: Ако је по вољи суду твом да онај осуђеник види горку смрт, нека попије ово.

Цар нареди, и свети Георгије одмах би доведен преда њ на суд. И рече цар светитељу: Георгије, сада ће све твоје мађије бити уништене и престаће. - И нареди да светитеља силом напоје мађионичарским напитком. Светитељ са поуздањем испи отров, и стајаше неповређен радујући се, и ругајући се демонској обмани. Бесан од једа, цар нареди да светитеља силом напоје и другим напитком, пуним смртоносног отрова. А светитељ, не чекајући да га приморавају, сам добровољно узе суд и испи смртоносни отров. И отров му нимало не нашкоди, јер помоћу благодати Божје би сачуван од смрти.

То зачуди цара и цео сенат, а и мађионичар Атанасије стајаше запањен, чудећи се и двоумећи. Затим, после неког времена цар рече мученику: Георгије, докле ћеш нас зачуђивати својим делима? Докле нам нећеш изрећи истину? Какве су то мађионичарске ујдурме које чине те ниподаштаваш муке које ти се причињују, нити ти нашкођују смртоносни напитци? Кажи нам све отворено, јер желимо да те кротко саслушамо.

Тада блажени Георгије одговори: Не мисли, о царе, да људска довијања чине те ми ниподаштавамо муке, већ то чинимо призивањем Христа и силом Његовом, јер уздајући се у Њега ми, тајно поучавани од Њега, ниушта не сматрамо најразноврсније муке. Диоклецијан упита: А какво је то тајно поучење Христа Твог? Свети Георгије одговори: Знајући унапред вашу злотворну злоћу, Господ Христос научи слуге Своје да се не боје оних који убијају тело а душе не могу убити, и још рече: Длака с главе ваше неће поганути, и ако што смртно попијете, неће вам наудити (Мт. 10, 28; Лк. 21, 18; Мк. 16, 18). И још чуј, о царе, Његово нелажно обећање нама које Он сажето изрази овим својим речима: Који верује у мене, дела која ја творим и он ће творити (Јн. 14, 12). Диоклецијан упита: А која то дела ви називате његовим? Светитељ одговори: Слепе просвећивати, губаве очишћавати, хромима ход давати, глувима слух отварати, нечисте духове изгонити, мртве васкрсавати. Ова дела, и дела слична овима, јесу Христова дела.

Цар се онда обрати Атанасију мађионичару са питањем: Шта ти велиш на ово? Атанасије одговори: Чудим се како се овај руга твојој кротости говорећи лажи, и нада се да се извуче из моћне руке твоје. Јер ми који сваког дана уживамо у многобројним доброчинствима бесмртних богова наших, још никада не видесмо да мртвога васкрсоше, а овај човек, уздајући се у мртваца и сматрајући Распетога за Бога, бестидно тврди да је Распети творац великих дела. Но пошто он пред свима нама тврди да је његов Бог творац таквих чудеса и да они који верују у Њега добише од Њега нелажно обећање да и они творе дела која је и Он творио, нека онда овај васкрсне мртваца пред тобом, царе, и пред свима нама, па ћемо се и ми покорити његовом Богу као многомоћном. Ето, недалеко одавде налази се гроб у који је пре неколико дана сахрањен мртвац кога сам ја за живота познавао. Ако Георгије васкрсне њега, онда ће нас истински победити.

Зачуди се цар таквом предлогу Атанасијевом. Гроб пак тај бејаше велик, и налазио се пола стадије далеко. Суд над Георгијем вршио се у позоришту крај градске капије, и из позоришта се видео тај гроб ван града, пошто је у јелина био обичај да своје мртваце сахрањују не у граду него ван града. Цар онда нареди мученику да васкрсне мртваца, и на тај начин покаже силу Бога свог. А антипат Магненције моли цара да Георгија ослободе окова. Пошто скинуше окове са светитеља, Магненције му рече: Сада, Георгије, покажи чудесна дела Бога твог, па ћеш нас привести вери у Њега. - Светитељ му одговори: Бог мој који је из ничега створио све, моћан је да мноме слугом Својим васкрсне тог мртваца, али ви, пошто вам је ум помрачен обманом, не можете да схватите истину. Но ради овог присутног народа учиниће Бог мој то што ви кушачки тражите. Само немојте то приписати мађијама. Ето, мађионичар кога позвасте поуздано тврди да никаква мађија, нити сила икаквог бога, није никада могла васкрснути мртваца. А ја ћу на очиглед свих присутних и чујно за све призвати Бога мог.

Рекавши то, он преклони колена своја, и дуго се са сузама мољаше Богу. Затим устаде и громко се опет помоли Богу говорећи: Боже векова, Боже милости, Боже свих сила, Боже све-могући, Господе Исусе Христе. Ти не посрамљујеш оне који се у Тебе уздају, - услиши у овај час мене смиреног слугу Твог Ти који си услишавао Своје свете Апостоле на сваком месту у свима чудесима и знамењима: дај овом злом нараштају знамење које тражи, и васкрсни мртваца из гроба, на посрамљење оних који Те одбацују, а на славу Твоју и Твога Оца и Пресветога Духа. О Господе, покажи присутнима да си Ти једини Бог на васцелој земљи, да би познали Тебе, свемоћног Господа, и увидели да се све покорава Твоме мигу. Јер је Твоја слава вавек, амин.

А кад изговори "амин", настаде огромна хука и земља се затресе, те се сви силно препадоше. И надгробни споменик паде на земљу, гроб се отвори, мртвац устаде жив и изађе из гроба, док су сви присутни посматрали то премрли од страха. Затим настаде велика граја у народу: многи се радоваху и хваљаху Христа као великог Бога. А цар и они са њим, испуњени ужасом и неверјем, најпре говораху да је Георгије, велики мађионичар, васкрсао из гроба не мртваца већ неког духа и привиђење, да би обмануо гледаоце. А кад затим увидеше да то није привиђење него човек који је стварно васкрсао из гроба и призива име Христово, они притекоше Георгију и прибише се уз њега, веома збуњени и избезумљени. И не знајући шта да раде, они ћутаху. Атанасије пак притрча и припаде к ногама светитељевим, исповедајући да је Христос свемоћни Бог. И мољаше мученика да му опрости грехе које учини у незнању. :

Но пошто прође прилично времена, Диоклецијан нареди да народ ућути, и стаде говорити овако: Људи, видите ли превару? Видите ли поквареност и лукавство ових мађионичара? Овај најбезбожнији Атанасије, помажући себи сличног мађионичара, даде овоме не отров већ неки чаробњачки напитак који поможе овоме да нас обмане, јер они живог човека својим чинима преставише као мртваца, и својим враџбинама тобож га васкрсоше из мртвих на наше очи. - Рекавши то, цар нареди да се без икаквог ислеђења и суда одрубе главе Атанасију и човеку васкрслом из мртвих, а да светог мученика Христовог Георгија држе у тамници и оковима док он посвршава државне послове и смисли шта ће радити с мучеником. Свети пак Георгије, обревши се у тамници, радоваше се духом и благодарима Бога говорећи: Хвала Ти, Господе, Ти не посрамљујеш оне што се у Тебе уздају. Благодарим Ти што ми свуда помажеш, и што ми свакодневно чиниш велика добра и моју недостојност украшаваш благодаћу Својом. Но удостоји ме, Боже, Боже мој, да ускоро созерцавам славу Твоју пошто потпуно посрамим ђавола.

Док је свети великомученик био у тамници, к њему су долазили они што због његових чудеса беху поверовали у Христа. Они су златом потплаћивали тамничке стражаре. Долазећи к светом великомученику они су припадали к ногама његовим и учили се у њега светој вери. А болесници међу њима исцељиваху се од својих болести, јер их свети Георгије исцељиваше призивањем имена Христова и крсним знамењем. Тако многи долажаху к њему у тамницу. Међу долазницима беше неки човек по имену Гликерије, прост земљорадник. Њему се догоди те му во паде са брега у провалију, и црче. Чувши за светитеља, Гликерије отрча к њему плачући за својим волом. А светитељ, осмехнувши се тихо, рече: Брате, иди с радошћу, јер Христос мој оживе вола твог. - И он, искрено поверовавши мучениковој речи, оде и затече вола живог, као што му каза светитељ. Па не часећи ни часа, он крену натраг к мученику. И хитајући кроз град, он громко викаше: Заиста је велик Бог хришћански! - Но војници га ухватише и цара о њему обавестише. Цар Диоклецијан, испунивши се гнева, не хтеде ни да види Гликерија, већ нареди да му се без суда одмах отсече глава ван града. А Гликерије радосно као на пир хиташе у смрт за Христа, и престижући војнике он великим гласом призиваше Христа Бога молећи Га да му проливање крви његове урачуна уместо крштења. И тако Гликерије сконча.

Утом неки сенатори обавестише цара како Георгије, седећи у тамници, буни народ, јер многе одвраћа од богова и приводи Распетоме, и чудотвори мађиоништвом, те сви трче к њему. И предложише цару да Георгија опет изведе на суд, па ако се не покаје и не обрати боговима, онда да брзо буде осуђен на смрт. Цар дозва антипата Магненција па му нареди да за сутра спреми судиште код Аполоновог идолишта, да би јавно судио мученику. Но те ноћи, молећи се у тамници, свети Георгије задрема мало и виде у сну Господа који га Својом руком прихваташе, и загрливши целиваше, и венац му на главу стављаше, говорећи: Не бој се, него буди храбар, јер ћеш се удостојити да царујеш са мном! Не малаксавај, већ што пре дођи к мени да примиш што ти је уготовљено.

Пробудивши се и радосно заблагодари Богу, светитељ позва к себи тамничког стражара и упути му ову молбу: Једну милост молим од тебе, брате: допусти да слуга мој дође до мене, јер му имам нешто казати. - Стражар допусти, и уђе слуга који је неотступно стајао пред тамницом и веома пажљиво записивао светитељева дела и речи. Ушавши, он се до земље поклони господару свом који је био у оковима, и распрострт крај ногу његових на земљи, плакаше. Но светитељ, подигавши га, наређиваше му да буде весео, и исприча му своје виђење рекавши: Чедо, Господ ће ме скоро позвати к себи. Но ти по одласку мом из овог живота, узми ово моје смирено тело са мојим завештањем, које написах пре мога подвига, с помоћу Божјом однеси га нашем дому у Палестини, и изврши све што сам завештао. Притом имај страх Божји и непоколебљиву веру у Христа. - Слуга обећа да ће све извршити, и пошто се много исплака, светитељ га с љубављу загрли и, давши му последњи целив, он га отпусти с миром.

Сутрадан при изгревању сунца цар седе на судишту и пред њега изведоше светог мученика. Прикривајући свој гнев, цар му стаде говорити кротко: Не изгледа ли ти, о Георгије, да сам пун човекољубља и милости, када имам толико саучешћа за тебе? Сведоци су ми сви богови да веома штедим младост твоју због цветајуће у теби лепоте и памети и храбрости. Ја желим да заједно са мном царујеш и будеш други по части, ако би хтео да се обратиш боговима. Реци нам дакле, шта ти о томе мислиш. - Свети Георгије одговори: Требало је, о царе, да толику милост твоју према мени покажеш раније, а не да тако страшно будеш свиреп према мени. - Саслушавши с уживањем овакве мученикове речи, цар одмах изјави: Ако хоћеш да ми се као оцу с љубављу покориш, ја ћу те узвратити великим почастима за све муке што си поднео. Свети Георгије одговори: Ако пристајеш, о царе, онда хајдмо у храм да видимо богове које ви поштујете.

На то цар устаде хитно и с радошћу, и са целим сенатом и многим народом оде у Аполонов храм, водећи чесно са собом и светог Георгија. А народ клицаше цару хвалећи га што боговима својим прибавља силу и победу. Кад уђоше у храм и жртва би спремљена, настаде тајац, и сви гледаху у мученика непоколебљиво убеђени да ће он принети боговима жртву. Светитељ приђе Аполоновом кипу, и пруживши руку према њему, њега бездахног упита као живог: Ти ли хоћеш да ти принесем жртву као Богу? Говорећи то, светитељ начини крсни знак према идолу. Тада демон који је живео у идолу овакав глас даде од себе: Нисам Бог, нисам! И ниједан од сличних мени није Бог-Само је један Бог, и то онај кога ти проповедаш. Ми пак од Анђела што служаху Њему постадосмо отпадници и, овладани завишћу, ми варамо људе. Светитељ му на то рече: Како се онда усуђујете да остајете овде, када сам овде дошао ја, служитељ истинитог Бога? - Када светитељ то рече, стаде из идола излазити некакав шум, и звук, и плачни глас. Затим изненада попадаше сви идоли на земљу и разбише се. Тада жреци и многи од народа као луди бесно навалише на светитеља, и бијући га и везујући га они довикиваху цару: Погуби овог мађионичара, царе, погуби, док нас он није погубио!

Док су вика и метеж трајали и глас о томе брујао по целом граду, царица Александра, која је дотле била потајна хришћанка, не могаше више то да крије, већ похита тамо где бејаше свети великомученик Георгије. Када чу народну вреву и издалека угледа окованог мученика, она стаде викати велегласно: Боже Георгијев, помози ми, јер си једино Ти свемоћан. - А када се народна врева утиша мало, Диоклецијан нареди да мученика доведу пред њега. Од силне јарости он као луд викну на светитеља: Таквом ли ми благодарношћу узвраћаш за моју милост према теби, о најпоганија главо? Свети Георгије му одговори: Тако сам навикао поштовати твоје богове, о безумни царе! Та застиди се једном да спасење своје приписујеш таквим боговима, који ни себи не могу помоћи, нити присуство Христових слугу поднети.

Док је светитељ говорио то, гле, стиже царица Александра, исповедајући смело пред свима Христа Бога. Усто и к ногама мучениковим припадаше, и мучитељево безумље пљуваше, грдећи богове и проклињући оне који им се клањају. А цар, избезумљен од великог запрепашћења што види своју супругу како неустрашиво слави Христа и ниподаштава идоле и припада к ногама мучениковим, упита је: Шта ти би, Александро, те си се прилепила уз овог мађионичара и чаробњака, и тако се бестидно одричеш богова? - Но она се окрену од њега и не даде му оговора. Због тога се Диоклецијан још више разјари и не хтеде даље да испитује ни Георгија ни царицу, него одмах изрече обојима овакву смртну пресуду:

Наређујем да се мачем посече свезли Георгије који је изјавио да је галилејанин и који је много хулио на богове и на мене, заједно са царицом Александром коју је Георгије упропастио мађијама и која је као и он безумно грдила богове.

Тада војници нарочито за то одређени зграбише окованог мученика и поведоше ван града, вукући са њим и благородну царицу. Усрдно му следећи, царица се у себи мољаше Богу шапћући и често у небо погледујући. Но кад дођоше до једног места, царица малакса телом и замоли да мало седне. А кад седе, она наслони главу на зид, и предаде дух свој Господу.

Видевши то, мученик Христов Георгије прослави Бога, и с великом радошћу иђаше молећи се Господу да се и његово течење заврши добро. А кад стигоше на губилиште, он подиже глас свој и мољаше се овако: Благословен си, Господе Боже мој, што ниси дао да ме зубима растргну они који су ме тражили, и што ниси обрадовао непријатеље моје због мене, и што си душу моју избавио као птицу из замке ловачке. Услиши ме и сада, Господе, и буди крај мене слуге Твога у овом последњем часу, и избави душу моју од лукавства ваздушнога кнеза, великога ратника, и од његових нечистих духова. Онима што у незнању свом сагрешише против мене не упиши им као грех, него им подај опроштај и љубав Твоју, да би Те и они познали, и тако добили удео у царству Твом са избраницима Твојим. Прими и моју душу са онима који су Ти угодили од памтивека, не узевши у обзир оно што сагреших свесно и несвесно. Сети се, Господе, оних, што призивају величанствено име Твоје, јер си благословен и свепрослављен вавек, амин.

Помоливши се тако, свети Георгије радосно преклони под мач главу своју, и би посечен двадесет и трећег априла 303 године, добро завршивши исповедање, окончавши течење и сачувавши веру чисту. Зато и доби венац правде.

Таква су славља великих подвига храброга војника; такве су његове борбе и славне победе над непријатељима; подвизавајући се тако, он се удостоји непропадљивог и вечног венца. Нека се његовим молитвама и ми удостојимо удела праведних и стајања с десне стране у дан другог доласка Господа нашег Исуса Христа, коме приличи свака слава, част и обожавање кроза све векове, амин.

Данас на овај велики празник у препуном храму верника, служио је свету литургију отац Никола а Ђурђевдан је његова крсна слава.


Концерт појаца     нашег храма

ПОВОДОМ ПРАЗНИКА СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ, СЛАВЕ ХОРА ЦРКВЕ СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ У СРЕМЧИЦИ,

ПОЈЦИ НАШЕ ЦРКВЕ ОРГАНИЗOВАЛИ СУ КОНЦЕРТ У СУБОТУ 11.МАЈА У 19:00 ЧАСОВА. КОНЦЕРТ ЈЕ ОДРЖАН У ЦРКВИ СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ У СРЕМЧИЦИ.

ГОСТИ КОНЦЕРТА СУ БИЛИ: ПРОТОЈЕРЕЈ - СТАВРОФОР ДУШАН ПУШКАР И ДЕЧИЈИ ХОР ЦРКВЕ СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ У СРЕМЧИЦИ.


ПРОТА ДУШАН ЈЕ ОВОМ ПРИЛИКОМ ОДРЖАО ПРЕДАВАЊЕ О СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ.

 

Свети Василије Острошки

Свети Василије Острошки (Јовановић) рођен је у селу Мркоњићи, Попово Поље у Херцеговини, у Републици Српској. Када је одрастао отишао је у требињски манастир Успенија Пресвете Богородице и ту се замонашио.

Као монах убрзо се прочуо због свог подвижничког живота, а касније је изабран и посвећен за епископа захумског и скендеријског.

Као архијереј живео је у манастиру Тврдошу и одатле утврђивао у Православљу своје вернике, чувајући их од турских свирепости и латинског лукавства. Када су Турци разорили Тврдош, Василије се преселио у манастир Острог где је наставио свој опасни подвижнички живот, уз много топле молитве и бриге за своје вернике.

Упокојио се у Господу 1671. године, а његове чудотворне и целебне мошти и његов гроб чувају се до данашњег дана. У њихову моћ исцелења и утехе верују подједнако и хришћани и муслимани. У Острогу се сваке године на Тројчина дне одржава велики народни сабор. Српска православна црква слави Светог Василија Острошког 12. Маја.
Молитвама Светог оца нашег Василија, новојављеног Чудртворца Острошког, нека Господ помилује и спасе све православне хришћане и све људе Своје. Амин!

Свети Василије Острошки је крсна слава и заштитник нашег црквеног хора. Данас је служио свету литургију прота Душан. После заамвоне молитве наши свештеници заједно са члановима хора на челу са диригеницом и свим присутним верницима пререзали су славски колач и освештали славско жито. Потом је уследила славска трпеза у сали парохијског дома.

 

Изложба икона у Културном центру Шабац , 8-17.мај 2013.

Традиционално, већ деветнаест година, галерија шабачког Културног центра организује изложбу икона.Ове године на конкурс је приспело 89 икона од 76 аутора. Жири је одлучио да изложи 45 икона од 40 аутора. Трочлани жири у саставу Марина Цветановић, историчар уметности (Лозница), Милена Кијурина, академски сликар-иконописац (Шабац) и Соња Петровић, историчарка уметности (Шабац), донео је одлуку да ове 2013. године награду додели Владимиру Ћетковићу, иконописцу из Београда, за икону Крст-Распеће са четири јеванђелиста (аутор стакленог крста је Ахил Сдукос).

- Оно што га издваја од свих осталих јесте његов иконопис који се одликује стилском изражајношћу и техничком виртуозношћу. Колико год да је загледан у прошлост, не препушта се пуком копирању узора и трага. Његова икона нам доноси чист склад и хармонију уметниковог унутрашњег бића, као и склад духовног и високог уметничког домета, истакала је Марина Цветановић.




НЕДЕЉА МИРОНОСИЦА

(грч: Κυριακή των Μυροφόρων), трећа недеља после Пасхе-Васкрса, посвећена је женама мироносицама, првим сведоцима Христовог Васкрсења, а такође и Јосифу Ариматејском, једном од тајних Христових ученика као и Никодиму, који је тајно долазио Христу и слушао његову науку. Обојица су извршила погреб Христов. Поред Марије из Магдале, остале мироносице које су у први дан недеље дошле на гроб да помажу Христа, биле су: Саломија, кћи Јосифа Обручника, а супруга Зеведејева, мајка Апостола Јована Богослова и Јакова и Марија, мати Јакова Малога и Јосије (Мк 15,40). Апостол Лука спомиње још и Јовану (Лк 24,10).

Овај празник је крсна слава Кола Српских Сестара при нашем светом храму. Сестре нашег кола се током целе године истински труде и пуно помажу нашу цркву. Уређују порту храма украшавајући је цвећем и присутне су око уређивања храма за све велике празнике а посебно божићне и васкршње. И ове године наше сестре прославиле су своју славу. После литургије пререзан је славски колач и освештано славско жито.

Након тога је уследио славски ручак који су припремиле чланице кола на челу са председницом сестром Надом и угостиле стотињак гостију.

 

НЕДЕЉА РАСЛАБЉЕНОГ

(грч: Κυριακή του Παραλύτου), четврта недеља после Васкрса-Пасхе, посвећена чудесном исцељењу раслабљеног болесника, који је тридесет осам година боловао (Јн 5,1-14). У канону ове недеље Црква слави Васкрсење Христово, Свете жене мироносице, Арханђела Михаила, који је заталасавао воду једном годишње (Јн 5,4) и раслабљеног. Успомена на чудо у Силоамској бањи, код Овчијих врата у Јерусалиму, ове недеље славила се још у IX веку, а данас се успомена слави у недељу, понедељак и уторак четврте седмице после Пасхе.

Овај, као и даљи догађаји, наредних недељних дана, сведоче нам о Божанској свемоћи Господа Исуса Христа и тиме у нама јачају веру у истину Његовог Васкрсења. Осим тога, ови догађаји су се одиграли управо у периоду Педесетнице. Поредак недеље раслабљеног пева се још само у понедељак и уторак, јер се у среду слави нарочити празник - Преполовљење.

На овај празник служио је свету литургију парох прве парохије у Сремчици јереј др Никола М. Гаврић и певао је црквени хор у пуном храму верника.

 

Спасовдан – слава српске престонице

Слава Града Београда и Вазнесењске цркве биће молитвено прослављена у четвртак, 13. јуна 2013. године, светом архијерејском Литургијом са почетком у 8 часова. Свечана славска литија, коју ће предводити Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј поћи ће испред Вазнесењског храма у 11 часова

Од када је деспот Стефан Лазаревић 1403. године дао Београду статус престонице, у част обнове и напретка, град је као своју славу узео Вазнесење Господње - Спасовдан. Ова стара заветна Слава симболично указује на уздизање - вазнесење Града из пепела и неуништиву наду и веру у будућност. Она представља израз душевне и моралне снаге народа прекаљеног у славној прошлости, постојаног у садашњости и поноситог пред будућношћу. Под притиском многих непријатеља и великих друштвених промена, празновање градске Славе је повремено прекидано, али и обнављано, издржавши тако најтежу пробу вредности - пробу времена.

Празник Вазнесења Господњег, или како је у народу уобичајено, Спасовдан, један је од десет празника посвећених Христу. Вазнесење спада у покретне празнике - увек пада у четвртак, четрдесет дана после Васкрса, а десет дана пре Духова. По хришћанском учењу, после Васкрсења, Христос је боравио на земљи са ученицима четрдесет дана, јављајући им се, учећи их и, нарочито, учвршћујући им веру после Голготе и распећа. Сам чин Вазнесења збио се у Витанији, селу на источној падини Маслинске горе, удаљеном два километра од Јерусалима, на путу за Јерихон. Тога дана се завршио Христов боравак на земљи, ради спасења и искупљења људског рода. Христос се пред апостолима, благосиљајући их, вазнео на небо и сео са десне стране Бога Оца. После тога се апостолима вратила њихова вера, радост и храброст.

Колики су значај Срби придавали овом празнику, види се и по томе, што је највећи историјско-правни документ српске средењевековне државе, чувени Душанов законик, обнародован на Спасовдан 1349. године, а допуњен такође на Спасовдан, 1354. године. На прослави Спасовдана, 1939. године, град Београд је одликован највишим ратним одликовањем - Карађорђевом звездом са мачевима IV степена. Вредно је поменути да је Вазнесенска црква, саграђена као градска 1863. године, сачувала оригинални барјак Управе града Београда. На барјаку од црвеног броката, са једне стране је икона Вазнесења Господњег и, словима од златних нити, натпис: Општина града Београда 1938. а са друге стране, икона Свете Петке и порука: Ко крсно име слави - оном и помаже. Из ове цркве, која чува градску Славу, 1992. године поново је кренула литија којој је началствовао Његова светост Патријарх Павле.

Литија има устаљену трасу београдским улицама, симболично затварајући круг у дворишту Вазнесенске цркве. Прво стајање, за молитве за здравље Београђана, литија има код Теразијске чесме (извор уместо записа који је био на месту садашње Српске академије наука). Друго стајање је код Саборне цркве, за молитве за поштеду од страдања, мир и напредак. Треће стајање, за молитве за покој душа свим палим јунацима Београда је у дворишту Вазнесенске цркве испред гранитног Крста.

Спасовданску литију заједнички организују Архиепископија београдско-карловачка и братство храма Светог Вазнесења Господњег, Скупштина Града Београда и припадници Војске Србије и Министарства унутрашњих послова Србије.

Спасовдански концерт биће одржан у Руском дому са почетком у 19 часова.

 

Тројице 2013

Празнично бденије уочи великог Господњег празника Силаска Светог Духа на Апостоле – ТРОЈИЦЕ служио је старешина храма протојереј-ставрофор Мирослав Стикић.

Сутрадан на празник ТРОЈИЦЕ, крсну славу нашег храма свету архијерејску литургију служио је Његово Преосвештенство изабрани Епископ бихаћко-петровачки г. Атанасије.

Његовом преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Мирослав Стикић,протојереј Деливоје Рајак, јереј Александар Гагић, јереј др Никола М. Гаврић и ђакон Владислав Голић. Појала су два црквена хора - мешовити и дечији.
После свете литургије уследила је литија а затим ломљење славског колача.

Домаћин овогодишње славе био је Господин Славко Ђуровић са породицом. По древном обичају предао је четврт славског колача домаћину за идућу годину Господину Драгану Филиповићу из Сремчице.
Затим је Преосвештени Владика беседио и захвалио се благочестивим житељима и паросима Сремчице за неизмјерну хришћанску љубав и гостопримство.

 

Највећи скуп у историји Српске Православне Цркве

Од 4. до 9. октобра ове године у Београду, Нишу и Подгорици догодиће се највећи и најрепрезентативнији скуп у историји наше помесне Цркве

Позиву Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја да узму учешће у Централној, а уједно и завршној, свечаности обележавања 1700-годишњице Миланског едикта већ су се одазвали предстојатељи и високи представници помесних Православих Цркава, на челу са Његовом Свесветошћу Патријархом васељенским и цариградским г. Вартоломејем, Његовом Светошћу Патријархом јерусалимским г. Теофилом, Његовом Светошћу Патријархом московским г. Кирилом, Његовим Блаженством Архиепископом кипарским г. Хризостомом и Његовим Блаженством Архиепископом варшавским г. Савом. Поред изасланстава Православних Цркава, Централној прослави 1700-годишњице Миланског едикта присуствоваће и представници источних дохалкидонских Цркава, затим висока делегација Ватикана са представницима Римокатоличке Цркве из региона, челници Цркава Реформације, као и различитих хришћанских организација и удружења из Европе и света.

Долазак високих гостију очекује се у петак, 4. октобра, када ће уследити први сусрети са нашим Патријархом г. Иринејем и архијерејима. Београђани ће јединствену прилику да поздраве православне патријархе, архиепископе и друге госте имати прилику у суботу, 5. октобра у 9 часова, када ће у Саборном храму бити служена Доксологија. Потом ће уследити званични пријеми и разговори са Патријархом г. Иринејем и српским архијерејима, као и са највишим представницима власти Републике Србије.

Централни догађај овогодишњег свехришћанског јубилеја догодиће се у недељу, 6. октобра, у 9 часова, када ће у Нишу, испред новоподигнутог храма Светих цара Константина и царице Јелене, бити служена света архијерејска Литургија којом ће началствовати Његова Свесветост Патријарх цариградски и васељенски г. Вартоломеј, а саслуживаће му присутни поглавари и представници помесних Православних Цркава. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј ће, том приликом, госте одликовати орденом Светог цара Константина Великог. Очекује се да ће, поред највиших државних представника Републике Србије, у родни град Светог и равноапостолног Цара Константина Великог допутовати и представници држава из региона, као и амбасадори акредитовани у нашој земљи и најважније личности из јавног и културног живота наше земље. Србија и Ниш ће, тог дана, бити својеврсни центар хришћанства целог света.

У понедељак, 7. октобра, гости Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја ће, заједно са својим домаћином, боравити у Подгорици, где ће бити освештан нови Саборни храм посвећен Христовом Васкрсењу, да би сутрадан, 8. октобра, у Београду, после помена блаженопочившем Патријараху Павлу у манастиру Раковици, посетили изложбу Академије Српске Православне  Цркве за уметности и консервацију, а у вечерњим часовима, у Народном позоришту присутвовали премијери опере „In hoc signo!“.

Српска Православна Црква позива своју духовну децу и све људе добре воље да својим присуством постану учесници овог највећег хришћанског сабрања у нашој историји.


Међународна научно – практична конференција

''Духовно братство и геополитички положај: везе Русије и Србије у историјској ретроспективи и перспективи, поводом 130 година од рођења Ивана А. Иљина''

Ове године у Русији се прославља јубилеј 130. године од рођења Ивана Александровића Иљина — истакнутог православног философа, правника, политичког мислиоца. У октобру 2012. године формиран је међународни Иљински комитет, који организује низ манифестација са циљем да се пробуди ново интересовање за проучавање и коришћење идеја овог мислиоца у државном и културном препороду православне Русије.

Током 2012. и 2013. године на иницијативу Комитета организовано је низ манифестација: заседање у Државној Думи ''Законска подршка социјалне државне политике. Савремено и научно наслеђе Ивана Иљина'', научно -практична  конференција ''Социјална стратегија: културолошки фактори и правна знања''.

Поводом 130. годишњице Ивана Иљина у Јавној комори Руске Федерације  и  Московском државном универзитету „Ломоносов“, округли сто у Руској државној библиотеци „Социјална стратегија државе у условима глобализације и цивилизованог „такмичења“ нација. Савременост и научно наслеђе Ивана Иљина“, масовни Дани Иљина у Белгородској области, „Иљински сусрети“ у Дому руске дијаспоре у Москви и друго. Комитет организује међународни омладински конкурс за књижевно - философски есеј „Моја Русија: ми пишемо историју“.

Концептуални радови Иљина у контексту научне анализе руске цивилизације и светске цивилизације у целини, великим делом тичу се геополитичких интереса и веза Русије — духовних, културних, политичких. Иван Иљин је сматрао да је Србија блиска Русији и духовно и културно. Видео је у Србији јединог верног савезника Русије. Писао је у својим радовима – „наша браћа Срби“. Много својих радова посветио је српском краљу Александру.

То, што је истакнути руски мислилац тако високо ценио руско - српски савез, даје нам за право да говоримо о савезу две земље – нације. Међународни Комитет Иљина је иницирао да се у Београду одржи међународна научно - практична конференција „Духовно братство и геополитички положај: везе Русије и Србије у историјској ретроспективи и перспективи. Поводом 130.годишњице Ивана А. Иљина“, која је посвећена питањима развоја и продубљивања руско - српских културних, политичких и економских веза и одржана је у Руском дому 24. октобра 2013. године.

На конференцији су учествовали научници из Русије и Србије који су уложили велики труд у ширењу дела и идеје овог великог руског мислиоца и то : Марина Рибак, подпредседник Међународног Иљинског комитета у Москви (Русија) гворила је на тему ''Иван А. Иљин – личност која нас обједињује''; Александар Шарипов, такође из Москве који је кандидат историјских наука и члан савеза писаца Русије говорио је на тему ''Криза савремене цивилизације и хришћанске вредности: актуелно читање Ивана Иљина''; тема излагања Ивана Чароте, доктора филолошких наука, професора, академика САНУ и председника катедре словенске литературе Белоруског државног универзитета у Минску (Белорусија) била је ''Присуство Ивана Иљина у Србији (Југославији)''; Никола М. Гаврић, свештеник СПЦ у архиепископији београдско-карловачкој, доктор социологије из Београда говорио је на тему ''Иван Иљин о вери''; Алексеј Арсењев, истраживач и публициста,потомак рускоих белих емиграната који живи у Новом Саду говорио је на тему ''Средина руске емиграције у Србији/Југославији 1920-30. година''; Јово Бајић, новонар из Београда обратио се излагањем ''Како се реч Иљина одазивау данашњем времену'';на крају се обратила и Ирина Анторина секретар Иљинског комитета. После свих ових излагања повела се дискусија о Иљину.

 

свештеник др Никола М. Гаврић


О посту

ХРИШЋАНСКИ ПОСТ

 

Често се у нашем свакидашњем животу чују речи: живот је непрестана и сурова борба са мнoгим недаћама и искушењима, борба    човека са    самим    собом    и    борба    са    спољашњим непријатељима.

Борба са самим собом подразумева борбу против рђавих жеља и мисли, непристојних речи и нечасних дела; затим борбу са злим дусима, који по oнoj народној „не ору и не копају већ о злу мисле''.

Успех и коначни исход те борбе зависи од наше упорности и издржљивости, зависи од нашег схватања: шта је морално и корисно по нас и нашу душу?

Поред ове борбе постоји још једна значајна борба у нашем животу, а то је духовна борба против грешних жеља и помисли, речи и дела; против разних искушења и саблазни. За ову борбу потребна је извесна вежба, обука, припрема. Потребно је духовно оружје, како би се дошло до успеха. Једно од најважнијих оружја јесте пост, и то духовни пост, а не само телесно уздржавање од јаких и масних јела и пића. Света Црква је одредила за своје вернике четири важна поста у години. Дани поста у том времену одређени су за наше кајање, за учињене греховне преступе; за одлучност да се променимо, да се очистимо и душевно обновнмо ради нашег духовног узрастања и усавршавања, приближавања и сједињења са Богом.

Постивши четрдесет дана и ноћи" сам Господ Исус Христос започео је свој узвишени месијански рад на спасавању људи од греха као и на њиховом морално - духовном обновљењу и преображењу постом. Кушан је три пута од  сатане. Из ових кушања изашао је као победник и „ Тада га ocтaви ђаво и, гле, анђели приступише и служаху му" /Мат.4,11/.

Христос као Син Божији није имао потребе да пости - јер је безгрешан, али је хтео да нам да пример да треба, као грешни људи да постимо, јер тиме перемо своје душе од греховне прљавштине. Пост нам јача духовну снагу за борбу против изазивача наших грехова - ђавола.

Постоји телесни и духовни пост.

За нас је од веће важности духовни пост.

Телесни пост је уздржавање од јаке хране и жестоког пића на једно одређено време.

Душевни пост је, пак, уздржавање од рђавих помисли, нечасних жеља, непристојних речи и дела противних вољи Божијој и Његовом закону.

Телесни пост без духовног поста нема никакве користи и важности.

 

ВАВЕДЕЊЕ

 

Једног зимског дана пре више од две хиљаде година, уведена је у јерусалимски храм мала Марија, молитвом испрошена кћи праведних Јоакима и Ане; будућа мајка спаситеља нашег Господа Исуса Христа. Онда je имла само три године. Била је мала и слаба као сва деца њеног узраста. Доведена je да се посвети Богу по обећању њених родитеља; уколико им Бог услиши молитву и обрадуjе их дететом, да ће то дете посветити Богу. Довели су је родитељи у свечаној поворци, не слутећи тада ни они нити мала Марија да ће једног дана, она као најдостојнија међу женама, бити изабрана да постане Мајка Божија. Старозаветна скинија je праобраз мајке Божије. Дјева је та која је у себи сједињавала све врлине духовног савршенства, а који су означавали свети предмети скиније.

Златна кадионица, тамјан, молитве које се њом узносе за цео свет. Ми се молимо Њој и овим речима: „ Радуј се кадило удобне молитве: радуј се проклињање праведног судије". Ковчег завета који се чува у скинији оличење је светости, а Пресвета Дјева примила је Сина Божијег. Зато јој   певамо: да је часнија од Херувима и славнија од Серафима. Ми се Њој обраћамо: радуј се Духом позлаћени ковчеже. У старозаветном ковчегу налазила се МАНА, којом су се синови  Израиљског  народа  хранили  у пустињи  по  изласку из мисирског ропства, на путу за Обећану земљу, јер друге хране нису имали.

У утроби мајке Божије,Син Божији је постао тело, које je спасило цео свет од духовне глади.  У скинију једном  у току године

улазио je Првосвештеник да је окропи жртвом крвљу, а Мајка Божија окропљена  je   крвљу   кри   распећу   сина   свога   и   тиме   се   испунило пророчанство праведног Симеона. „И благослови их Симеон и рече Марији матери Његовој гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. А и теби самој пробошће нож душу, да се открију помисли многих срца" (Лука 2,34 и 35). Дошла је она у храм да би се научила: молитви, смирењу и трудољубљу.

Дошла je овде да брже и лакше упозна Бога; да постане Његов вечни храм. Ради тога је она жртвовала све земаљско. Оставила је старе родитеље, родитељски дом, родитељску нежност, љубав. Оставила је своје сроднике, другарице, безбрижно детињство, дечје забавне игре, све што је везано за овај земаљски живот. Овде у дому Божијем узносила је топле молитве Богу. У дому Божијем једина њена радост je небески Отац. Слушала је своје учитеље; читала је редовно свето писмо; и речи светог писма слагала у срцу свом и чувала их усрдно и брижно. Тиме је стекла благодат у Бога и удостојила се да се назове благословеном међу женама.

И данас Црква слави Пресвету Дјеву, слави је не само као светињу над светињама, као Царицу неба и земље, већ као Мајку оваплоћеног Бога.

У данашњем светом јеванђељу чули смо речи иохвале Мајци Божијој: „Благо утроби која те носила и груди које су те храниле"; а као одговор на то показао је Господ пут који нас води блаженству „Благо онима који слушају реч Божију и dpoiceje " (Лука 11,27 и 28). Данас су праведни Јоаким и Ана, родитељи БОГООТРОКОВИЦЕ привели своју кћер Богу. Ко прилази Христу, прилази Богу. Но, Бог је дух, који се Њему клања, треба да се клања духом и истином.

Знамо да је Христос за време проповеди увек био окружен народом. Једни су долазили да чују Његову проповед речи које воде у живот вечни као што су чинили апостоли и оних пет хиљада људи у пустињи, не рачунајући жене и децу. Други да се само дотакну Његове хаљине, да би добили исцелење, као многи слепи, прокажени о којима говоре јеванђелисти.

Ми    долазимо    у    храм,    Божији    дом,    да    и    ми    слушајући    на богуслужењима да чујемо науку Христову, да примимо благодат Духа светога кроз свете тајне; и да се у светом, причешћу, ослободивши се у исповести   и   покајаљу   својих   грехова,   сјединимо   са   Христом. Ако долазимо да слушамо реч Божију на богослужењима  благо нама ако уложимо труд да испросимо милост Божију и благодат Његову  благо нама.

Али неће сваки који ми говори „Господе, Господе ући у Царство Његово, но који чини по вољи Оца Његовог који је на небесима" рекао је Господ Исус Христос (Мат.7,21). Свети апостол Павле упозорава нас: „Пазите на вријеме јер су ни зли" (Ефес 5,16). Када улазимо у храм, оставимо све земаљско пред вратима храма; слушајмо реч Божије, слажимо их у срцу своме; радимо и живимо по вољи Божијој; испунимо закон Божији, да би се уз помоћ Мајке Божије удостојили вечног блаженог живота, који нам је обећао Господ Бог, ако испупимо речи Божијег закона. Амин.