Предавање оца Николе ПДФ Штампа Ел. пошта

свештеник

др Никола М. Гаврић

ИЗАЗОВ ГЛОБАЛИЗМА ПРАВОСЛАВНОМ ПАСТИРСТВУ

 

(Предавање на братском састанку архијерејског намесништва београдско-посавског 02.априла 2014. године)

Глобализација као друштвени процес, све више постаје предмет анализе и разматрања православне богословске науке a највећим делом руске. Због великих проблема са изворима, пошто постоји очигледна цензура антиглобалистичких ставова, односно сужавање слободе за антиглобалистичка изјашњавања и деловања ја ћу се данас ослонити искључиво на изворе и ставове Руске Православне цркве, пошто је она, било службено или преко својих представника, изрекла убедљиво највише доступних оцена о глобализацији. Другим речима, када је у питању глобализација, у Русији је тренутно највећи степен слободе критичког мишљења. Глобализација је скуп процеса који се одвијају прелазећи границе националних држава и радећи на њиховој денационализацији. Све нације на планети Земљи требале би се у блиској будућности наћи под једном светском влашћу у новом светском поретку с једном светском религијом у новом нехришћанском добу оличеном у New Age-u. Ти процеси захватају: политику, привреду, науку, културу, екологију, породицу, друштвене односе, нацију, језик, спорт и религију.

Данас се у западном свету под појмом глобализације подразумевају четири процеса:

• отварање нових тржишта, где се размена роба и капитала одвија на глобалном нивоу;

• употреба нових средстава комуникације а то су : интернет, мобилни телефони и мас-медији;

• преузимање водеће улоге у тим процесима међународних трговачких организација, мултинационалних компанија с неограниченом привредном моћи, глобалних мрежа комуникације и контроле, као и улоге тзв. невладиних оргнаизација:

• Нова правила и прописи који регулишу међународне, мултилатералне споразуме трговине, услуга, интелектуалног власништва.

Глобализација је данас прерасла у идеологију, која се намеће као ново решење за срећу и богатство свих људи. Православни аутори своју критику глобализма, по правилу, започињу критиком самог појма глобализација који је за њих нејасан и замагљен и који више скрива него што открива. У речнику нема објашњења ове речи.

Руски академик Валериј Филимонов каже да је ''Глобализам идеологија вапијуће лажи иза које се крију слуге Антихриста да би реализовале своје богоборачке замисли''. Ова идеологија заснована је на четири лажи.

Прва лаж глобализма је лаж о наступању на Земљи неког ''новог доба''. А зашто православни ову тврдњу називају лажју? Према православном учењу истинско ново доба наступило је долaском на свет Господа и Спаситеља света Исуса Христа.На овај начин глобализам заиста наступа као идеологија која је против вечних истина Новог Завета, односно као утопија ''Новог светског поретка''. Оличење ове идеологије на Западу је покрет Ново доба (New Age) које у свом учењу тврди управо супрото од православних. Наравно и овај покрет је изложен критици као антихришћански и окултни покрет у служби Новог светског поретка.

Друга лаж глобализма је лаж о томе да ће човечанство постати јединствена биолошка популација и да ће се све расе стопити у једну надрасу. Отуда и идеја о неопходности стварања једног светског политичког центра то јест светске владе из које ће проистећи и један цар света и поглавар свих религија.

Трећа лаж глобализма је лаж о томе да је процес глобализације неопходан и неизбежан.

Четврта лаж глобализма је лаж о томе да ће у систему Новог светског поретка све државе и народи имати једнака права и могућности. Ова тврдња аргументује се понашањем САД и ЕУ према Ираку, бившој Југославији и целом православном свету. Уз ово иду и цитати главних идеолога глобализма Зангера, Кисинџера и других који су отворено прогласили православље за свог непријатеља број један.

Према овом мишљењу православље и глобализам нису спојиви, пошто је циљ православља спасење душа у Христу а глобализма утврђивање царства Антихриста.

Да ли оцене и тезе Филимонова одступају од званичних ставова православних архијереја? Према увиду у објављену документацију слободно се може рећи да не одступају, тј. да су на трагу тих изјава и докумената. Филимонов је приредио и књигу где је објединио низ ставова архипастира, пастира и монаха о глобализацији, а књигу је благословио блаженопочивши патријарх московски и целе Русије Алексеј II. У овој књизи откривају се питања кроз која се посматра глобализација, а то су:

- питање формирања светског информационог контролног центра за људе;

- проблеми кодификације т.ј. обележавања људи који се доживљава као стављање жига Сатане;

- успостава светске диктатуре под окриљем глобализма;

- уништавање националних држава и култура;

- стапање вера у једну на основама окултизма;

- стварање светске владе, војске и новца

- стапање људских раса у једну;

- нови (не)морал;

- однос према Русији и православљу које идеолози глобализације проглашавају непријатељем број један.

Из ових докумената савршено је јасно да су скоро сви релевантни органи Руске Цркве али и појединци, изнели свој став о глобализацији. У њима се упозорава на неспојивост свете православне вере са електронским идентификационим бројевима који у себи садрже бројеве 666. Другим речима овај поступак идентификују као кодове који људе повезују и потчињавају Антихристу.

Високопреосвећени митрополит одески и измаиљски Агатангел написао је реферат на VII сверуском народном сабору посвећеном теми ''Русија и православни свет'' који је одржан у Москви 4. 2. 2004. године. Он у свом реферату истиче да се и међу православнима у Русији појавио проблем материјализма, богоборства, организовано и планско рушење традиционалних хришћанских вредности. Даље констатује да је целом православном свету бачен изазов глобализма. У овом појму сконцентрисана је сва светска лаж, а разобличавање ове велике лажи нашег доба постаје главни задатак православља. За њега је пут глобализације, пут који води самоуништењу цивилизације а у верском смислу глобализација води ка царству Антихриста и крају света.

Ставове руских архијереја можемо испратити и у књизи ''Црква о нашем времену''. У овој књизи, дате су званичне изјаве Синода, Сабора и епископа о глобализацији.

Тако је Синод Руске Цркве 7. марта 2000. године издао ''Посланицу'' у којој протестује против кодификације грађана.

Даље, јубиларни архијерејски Сабор, који је одржан у августу 2000. године поводом освећења храма Христа Спаситеља у Москви, такође се дотакао проблема глобализације. Своје противљење намерама власти да уведу жиг звери грађанима Русије, као и контролу личног живота, архијереји образлажу тиме да Црква мора да се супротстави оној власти која људе приморава на грех. Још додају, да ће телевизија људима прати мозак а де ће при том' компјутерски системи контролисати резултате овог прања.

Синод одржан 7. марта 2000. године посебно се изјаснио негативно о свим аспектима глобализације али је усвојио одлуку да се до решења дође дијалогом са влашћу а не применом грађанске непослушности. Такође, архијереји о борби против глобализације кажу да није добро супротстављање свим облицима глобализације схватити као личну обавезу хришћанина, јер би то могло довести до раскола у самој Цркви.

Службени став о глобализацији Руска православна црква изнела је у свом званичном документу под називом ''Основе социјалне доктрине'', у коме се, између осталог, каже:

Прво, да глобализација мења правичну организацију привредних делатности и да мења традиционалне облике организације друштва и суштину власти.

Друго, да многи позитивни плодови глобализације нису доступни свим нацијама, него само мањини човечанства, што им погоршава економски и политички положај.

Већ навођени архипастир Агатангел, између осталог, скицира и шта би било решење за православне. Он каже да је пре свега неопходно уједињење Русије са Украјином, затим Белорусијом, средњеазијским и кавкаским народима, који су раније били у саставу Руског Царства.Затим, у овај блок држава могу ући и балканске државе и Грчка. Осим овог глобалног плана Агатангел предлаже и раскидање свих односа са екумениским покретом, пошто све снаге треба усмерити не на јединство са јеретицима, већ на јединство са другим православним црквама.

Ипак, иако је до сада идеја политичког јединства православних народа трпела поразе, извесну наду пробудило је доношење Устава Руске православне цркве али, поставља се питање зашто је у свему томе одлучујућу улогу имала Грчка, тј. парламентарци Грчке а не православни архијереји или верници? Ако се пажљиво размотре процеси који су претходили овим потезима лако се открива рука Европске уније, односно глобалиста.

Наиме 1993. године у граду Ормилији, близу Халкидикија на северу Грчке, одржана је конференција под називом ''Православље и нове европске реалности''.На овој конференцији је постигнут договор о неопходности скорашњег формирања Европске међупарламентарне скупштине правосалвља. Били су израђени и објављени циљеви Европске међупарламентарне скупштине правосалвља, међу којима је главни циљ:

Испуњавање улоге православља у оквирима Европске Уније као значајног и неопходног културног изражаја у новоформираној европској реалности. Затим, подржавање улоге православне културе као уједињујуће снаге у Источној Европи како би служила као мост Европе у њеном односу према другим културама, као и да допринесе активном учешћу православља у тражењу решења проблема савременог света.

Процес започет у Халкидикију прекинут је после бомбардовања СР Југославије, пошто су православци закључили да се Европа уједињује у границама латинске цивилизације а против православног Истока. Овим се идеја о источном јединству вратила на извор, међу православне.

З а к љ у ч а к

Наша анализа односа православља према глобализацији открива да постоји снажан отпор према овом друштвеном процесу али и самој идеји поништавања аутохтоних народа, њихових култура и традиционалних вредности.

Предводнци отпора и критичког мишљења глобализације, у православном свету су Руска и Грчка православна црква.

Друге православне цркве, нарочито оне на Балкану – Српска, Бугарска и Румунска а којима се могу придодати и неке друге, углавном ћуте о овом проблему.
Алтернатива глобализацији је идејно осмишљена и она се види у уједињавању православних народа и држава, прво Русије, затим Украјине, Белорусије, кавкаских народа, као свих и балканских православаца у једну државну заједницу.

Оваква држава дала би алтернативу глобалистичкој политици и култури, где не би било електронских кодова са три шестице, гашења самобитности народа и насилног стапања раса.