ПДФ Штампа Ел. пошта

vinjeta-ver1

Летопис

Храма Свете Тројице у Сремчици

Летопис новоосноване парохије и Црквене општине Сремчанске у Сремчици

1990. и '91. година

 

Одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве бр.872/зап. 531 од 5.априла 1990. године у Београду.
„На основу чл. 20. и 24. Устава Српске Православне Цркве узети на знање одлуку  Његовог Високо – Преосвештенства Митрополита Загребачко – љубљанског Господина Јована, заменика Његове Светости Патријарха Српског Господина Германа, којом је основао нову парохију и црквену општину у Сремчици, Архијерејско намесништво врачарско – грочанско.“

Овом одлуком је потврђен предлог Његовог Високопреосвештенства Митрополита Загребачко - љубљанског Господина Јована заменика Његове Светости Патријарха Српског Господина Германа АЕМБр. 234/90, о издвајању Сремчице из Црквене општине Велико – моштаничке у самосталну црквену општину и парохију Сремчанску.

Сходно претходној одлуци декретом Његове Светости Патријарха Српског Господина Германа, по овлашћењу Митрополита Загребачко - љубљанског Господина Јована, на новоосновану парохију у Сремчици при Храму Светог Стефана Дечанског у Железнику, постављен је јереј Милисав Вранић (АЕМБр. 504 у 21. јуна 1990. године).

Jереј Милисав Вранић рођен је 25. октобра 1943. године у селу Чедову општина Сјеница од оца Радомира и мајке Достане, земљорадника из истог села. Богословску школу завршио је у Призрену 1959 - 1964. године. Рукоположен је 17. јуна 1965. године у чин ђакона, а 18. јула исте године рукоположен је у чин свештеника у манастиру Високи Дечани од стране Епископа Рашко - призренског Господина Павла.

На парохију прву Сјеничку постављен је 1965. године на којој се задржао до 1975. године, да би по потреби службе исте године био премештен на парохију Ђаковачку при Архијерејском намесништву Косовско - митровичком.

Током службовања на поменутој парохији указала се неопходна потреба изградње парохијског дома и обнове храма. Свештеник са својим одбором и уз претходни благослов надлежног Архијереја, покренуо свестрану акцију код својих парохијана да се поменута замисао и оствари.

Међутим, устав Југославије из 1974. године кумовао је узаврелој политичкој ситуацији у Србији посебно на Косову 1968. године. Кулминација насиља и безумља на Косову не само да је омела него је и брутално спречила сва настојања у започетој акцији. Свештеник са одборницима буквално је стрпан у затвор и лишен свештеничког достојанства – обријан и ошишан, под изговором и предумишљајем од стране политичких моћника, свештенику је пометнута намера да гради дом културе за потребе омладине и испраћај регрута , што ни Архијереју, пароху, одборницима и верницима није ни на крај памети било. Безумље је само за кратко победило разум, часне намере и преку потребу. Све се срећно завршило и приведено сврси до 1979. године – тренутка када је свештеник вољом надлежног Архијереја и личне потребе ради школовања детета премештен у Нови Пазар на парохију Ројетићку. Задржавање је било кратко и успутно да би се окончало 1980. године, када свештеник Милисав Вранић долази за секретара на претходно упражњено место, удружења православних свештеника Србије. На тој дужности се задржао до постављења за пароха новоосноване парохије у Сремчици 27. јуна 1990. године.

Ову кратку биографију сажео је свештеник Бранко Томић парох II железнички

Уз дубоку искреност према своме колеги оцу Бранку Томићу, који лепим речима приказа моју скромну прошлост, осећам за потребно, пошто се летопис тек формира, да цитирам неколико реченица из летописа цркве железничке, у делу који се односи на Сремчицу, дословно ћу цитирати: „Молба с обећањима виђенијих људи села Железника и залагањем Г-ђе Катарине, ктиторке, наишле су на добар одзив код Духовних власти и уродили су плодом. У мају месецу 1908. године Духовни суд Епархије Београдске приступио је регулацији суседних парохија: Остружничке и Великомоштаничке у Срезу Посавском и својим решењем од Остружничке парохије одузео је село Железник са 227. домова, а у Великомоштанички – Сремчицу са 243. дома и тако је образовао нову железничку парохију од 470. домова при цркви (са парохијском црквом) Св. Стевана Дечанског у Железнику, под намесништвом среза Врачарског.

Ову регулацију са образовањем нове Железничке парохије одобрио и Свети Архијерејски Сабор својом одлуком од 7. октобра 1909. године под Бр.219.“

Од тада Сремчица је (без свога храма) припадала Железнику до 1978. године када је новом одлуком поново додељена Великомоштаничкој парохији, да би коначно и дефинитивно најновијом одлуком формирана као самостална црквена општина и парохија.

Уз Благослов Божији и овлашћеног Архијереја жеља нам је, и моја и мојих парохијана да изградња храма у Сремчици отпочне што пре и да заблиста пуним сјајем у Славу Божију и на наше спасење, јер је храм неопходан а мештани га жељно очекују пошто су без храма осећали се као бескућници, што су и својом бројном присутношћу поздравили долазак Митрополита Господина Јована, који је дошао на лице места 16. априла 1990. године да се увери у заинтересованост, потребу и могућност подизања новог храма у Сремчици, као и о бирању подесног места за цркву, које је на збору и одређено.

У најкраћем времену, дакле од мог постављења па до овог тренутка интересовање мештана је све веће, па се надам ако Бог да када дође тренутак градње, да његова свесрдна помоћ неће изостати до његовог коначног завршетка храма. До овог тренутка учињено је следеће:

Поднет је захтев Скупштини Општине Чукарица (секретаријату за комунално стамбене односе, грађевинске послове, урбанизам и имовинско правне послове Београд) 7. септембра 1990. године, и предмет је заведен под бројем III 01 350.2/34, да се одреди локација за изградњу цркве и пратећим објектима и црквеног простора у Сремчици. После извесног чекања на одговор по овом захтеву парох сремчански се неколико пута обраћао надлежнима у СО-е и лично председницима СО-е и Извршног савета Влади Матићу.

На то инсистирање добили смо допис лично од председника Извршног савета Владе Матића да неко урбанистичким детаљним планом није планирао изградњу цркве, али и поред тога нас обавештавају да су се стекли услови измене плана па и изградње цркве. Наложено нам је актом Бр. II-02-350.2-34-90 у 10.10.1990. године, да доставимо потребне податке о величини објекта и пратећих садржаја.

На тај захтев сам послао допис уз сагласност Његове Светости Патријарха Српског Господина Павла и Управног одбора Архиепископије Београдско Карловачке под бројем 31. од 2. новембра 1990. године, да би будући храм био оријентационо од 240 м² у нето површини, а парохијски дом са станом за свештеника око 150 м² - П+1.

Пошто је дошло до правог застоја и у међувремену су се почели појављивати поједини проблеми око начина финансирања измене ДУП-а и имовинских односа, то смо се обратили месној заједници Сремчица пошто смо добили писмени одговор под бројем 20/91 од 21.01.1991. године којим нас обавештавају шта је све месна заједница као заштитник интереса грађана верника учинила и које је све послове предузела да се овај проблем реши.

Обавештени смо да је:

  1. Завршена интервенција Извршног савета СО-Чукарица да се донесе одлука о  измени ДУП-а и да се унесе локација за цркву са објектима.
  2. Предложена је локација на кат. Парцели бр. 760/2 КО-Сремчица у површини од 8.000 м².
  3. На иницијативу МЗ „Сремчица“ Скупштина општина Чукарица на својој редовној седници одржаној 26.11.1990.године донела је одлуку о припреми измене и допуне детаљног урбанистичког плана насеља Сремчица, а у тачки 3. – стоји обавеза обрадити локацију за изградњу Српске православне цркве.
  4. Одређује се инвеститор који ће да уради измену и допуну ДУП-а као и израду локације за цркву „СТАН КОМЕРЦ“ ИЗ Београда.
  5. За носиоца измене и допуне ДУП-а насеља Сремчице одређује се ДП „БЕОПЛАН“ из Београда.
  6. Рок извршења измене и допуне ДУП-а је 12. месеци.
  7. Дана 14.01.1991. године и 18.01.1991. године на састанку заједничком, Секретаријата за комуналне стамбене послове општина Чукарица, Месне заједнице „Сремчица“, представника Завода за планирање града Београда, Градског геодетског завода, ДП „Беоплана“ и „Стан комерца“ и закључено је да се локација за цркву ради одмах и да се касније иста уклопи у одлуку при усвајању Измене и допуне ДУП-а насеља Сремчица.

Све остале акције спроводиће се у сарадњи Општине Чукарица и Српске православне парохије Сремчанске у Сремчици.

Како се није стекао утисак да је се коначно почело са радом то смо се поново обратили Месној заједници „Сремчица“ и предочили им да се поставља питање инвеститора трошкова израде услова за цркву и пратеће објекте.

На тај наш захтев Месна заједница је под бројем 216/91 од 23.04.1991. године а који је поднет Скупштини општине Чукарица и заведен под бројем III-02-350,2/10 .

Овим захтевом Месне заједнице тражи се од Извршног савета скупштине општине Чукарица да донесе закључак о припреми привремених услова за уређење простора за изградњу цркве у Сремчици на кат. Парцели бр. 760/2 КО Сремчица у површини 80 ари.

Такође се моли Извршни савет да што пре донесе закључак јер се испоставило да се не може потписати уговор јер се тражи инвеститор измене ДУП-а.

Месна заједница се писмено обавезује да ће они сносити трошкове израде услова до окончања главног инвеститора, измене ДУП-а насеља. Припремљена је копија плана парцеле и власнички лист.

Вероватно сходно тој интервенцији смо добили захтев од „БЕОПЛАНА“ да доставимо идејно решење пројекта цркве у Сремчици, са пратећим садржајима и парохијски дом и стан за свештеника под бројем 1223 од 18.06.1991. године.

По Благослову Његове Светости Патријарха Српског Господина Павла и трудом архитекте Љубице Бошњак доставили смо идејне скице како за цркву у површини од 200-300 м², тако и за парохијски дом са својим пратећим објектима: салом, кухињом, канцеларијом, свештеничким станом и станом за црквењака.

За све консултације око израде идејних решења преузела је на себе архитекта Госпођа Љубица да у сарадњи са стручњацима „Беоплана“ оконча ова решења, а управа парохије ће бити у сталном контакту са обе стране.

Пре извесног времена Његова Светост је одлучио да оснује ново Намесништво Београдско - посавско, коме и ова парохија и храм припадају.

 

1992. и '93. година


У току 1992. године после овог периода није било неких посебних активности осим оних уобичајених из парохијског живота и потешкоћа које су нас задесиле.

У 1993. години смо наставили интензиван рад око припреме за изградњу храма у Сремчици, па и поред значајних заузимања још нисмо дошли до почетка радова.

Почетком јануара 1993. године смо склопили уговор са архитектом Љубицом Бошњак службеником у Патријаршији и Месном заједницом Сремчица за израду пројекта цркве и парохијског дома у Сремчици.

Уговор је склопљен и потписан који је такође оверен од Епархијског Управног Одбора АЕМ Београдско – карловачке по коме је архитекта прихватио да са сарадницима уради пројекат за два месеца за 3.500 ДМ а месна заједница Сремчица да исплати суму у противвредности по званичном курсу. Пројекат је урађен за месец дана закашњења а новац је исплаћен одмах 12. и 19. јануара 1993. године.

По завршетку пројекта у току маја месеца смо се договорили са архитектом да она прикупи све урбанистичке сагласности уз пројекте а Месна заједница ће исплатити све финансијске трошкове. То се ради доста споро. Пројекте смо умножили у 8+8 примерака за коју суму нам је Месна заједница исплатила 800 ДМ. За прикупљене сагласности Месна заједница редовно исплаћује трошкове.

До месеца септембра 1993. године смо прикупили све сагласности изузев сагласности дистрибуције Београд која је при крају и санитарне сагласности која иде доста тешко, јер нам траже сталне урбанистичке услове а ми имамо привремене.  Но надамо се са Божијом помоћи да ћемо и то  решити.

Месна заједница нам је прихватила све инвестиције до темеља, а од темеља препушта цркви, нашта смо им захвални уз молбу да нас и даље помажу што су и учинили.

Свети Сава је прослављен у обе школе у Сремчици, док је у старо-новој школи реновираној и проширеној „Вук Караџић“ обављена поред резања славског колача и освећење школске зграде где је било мало уобичајених неспоразума школа – општина – министарство зашто баш освећење школе. Али када су се мало духови усталасали одлучила је принципијелност месних власти и Општине и школа је  освећена.

Похвалила је и чињеницу да је новоприхваћени домаћин Светосавске прославе грађанин мештанин који није примио свештеника дуже времена, али да је га понајвише иритирао приговор зашто баш освећење школе, и из револта се и он прихватио да буде домаћин славе јер њему не могу приговорити. По обављеном верском обреду и одпоздраве свештеника, изведен је пригодан културно уметнички програм у школи уз велики број званица међу којима су били представници Министарства просвете, културе града Београда и СО-е Чукарице на челу са председником СО-е Господином Владом Матићем.

У току 1993. године Цркву у Железнику је посетио Његова Светост Патријарх Српски Господин Павле на Духове када је била и сеоска литија. Његовој Светости саслуживали су свештеници сремчански Милисав Вранић и Бранко Митровић из Жаркова.

У 1993. години посебно треба истаћи да су економске санкције против наше земље дошле до пуног изражаја, тако да се у народу појавила велика депресија и неспокојство, јер нису често пута загарантоване ни оне најминималније животне потрепштине. Добар део верника се бори за голу егзистенцију, а ако се разболи лека тако рећи готово нигде наћи.

Све се то одразило и на живот и рад свештеника који као пастир треба сучествовати са својим народом.