Упокојио се протојереј Душан Пушкар ПДФ Штампа Ел. пошта

На дан светих мученика Јулијана и Василисе, 21. јануара 2017. године упокојио се у Господу наш драги протојереј Душан Пушкар. 
Сахрањен је 24.1. на гробљу Орловача. Сахрани је предходила Заупокојена Литургија у цркви Светог Великомученика Прокопија на Орловачи у присуству великог броја свештенства, верног народа и пријатеља проте Душана.

 

БИОГРАФИЈА протојереја Душана Пушкара


o.DusanРођен је 5. јуна 1938. године у селу Меличка, општина Вргинмост – епархија горњокарловачка, од оца Милоша, обућара и мајке Станице, рођ. Лончар, домаћице, као девето дете својих родитеља.

Основну школу завршио је у селу Перна, а нижу гимназију у Вргинмосту. Потом се уписује у богословију у манастиру Раковица 1952. године, као наследник прерано упокојеног брата Мирка, богослова друге године богословије 1942. године на Петровој гори. Богословију завршава 1957. године.
После одслужења војног рока, жени се Десанком, рођ. Симић. Из тог брака је добио децу Жарка и Душанку, а од њих и троје унучади: Душана, Николу и Огњена.
Рукоположен је за ђакона 29. априла, а за презвитера 30. априла 1961. године у Карловцу од стране епископа Симеона (Злоковића), као један од првих послератних свршених богослова и за пароха је постављен у Доњој Будачи крај Карловца. Пун свештене ревности, подиже са својим парохијанима помоћну зграду, а потом и храм у славу Светог Петра и Павла. Упркос разним искушењима, храм је освештао 1963. године епископ горњокарловачки Симеон. Исте године, а упоредо са градњом храма, подиже и парохијски дом у који ће се уселити о Светом Николи исте године. Године 1965, са благословом и по жељи епископа Симеона, премештен је у Топуско, арх. намесништво вргинмоштанско, где опслужује девет парохија са тридесет и девет села, а без иједне цркве. На том подручју било је дванаест храмова које су све до једнога усташе у току Другог светског рата порушиле. Једино место богослужења била је свештеничка кућа у којој је била импровизована капелица у подруму, на месту где је био усташки логор и стратиште, нарочито српске нејачи. Прота је чврсто стао на становиште да на темељима претходне цркве подигне нову, у славу светог Јована Претече. Прву цркву прота подиже са парохијанима подиже у селу Чемерница, као храм мученика посвећен Рођењу Пресвете Богородице и мученицима који су изгинули у глинској цркви. Чим се завршила градња једне, одмах се кренуло, упркос огромном ометању, подизању цркве у Топуском истовремено са парохијским домом обе грађевине подигнуте су за две године. Посебно за оне који су одселили у Америку и Канаду, прота, са верним народом подиже цркву у Блатуши, 1985. године. У периоду од 1989. до 1991. године прота гради цркве у Пјешћаници, Стипану и Бовићу.

У вечерњим сатима, 6. августа 1995. године прота са својим народом долази у Сремчицу, бежећи испред српских мрзитеља, а већ од септембра (10. Аем бр. 1043) Његова светост патријарх српски Павле поставља га за пароха при храму Светога Ђорђа на Чукарици. Ради само узгред наведених заслуга, 1971. године бива одликован црвеним појасом, 1974. звањем протонамесника, а чином протојереја одликовао га је 1980. године епископ Симеон. На предлог епископа Никанора, Св. Арх. Синод га одликује 22. априла 1993. године чином крстоносног проте.